Свесни смо да малолетничко насиље постоји, али нас генерално не узбуђује много. „Дечија посла“. „Нек’ се челичи“. Све док не прочитамо о деци у црној хроници. Тако, услед наших страхова и свакодневице, скачемо са потпуне неукључености у дететов живот, на апсолутну контролу и заштићеност – па назад, а ни једно, ни друго није пожељно за дететов развој у снажну, самопоуздану личност која може и зна како да се чува.
Такве крајности каквим смо склони, развијају или несмотрена и агресивна понашања, а с друге стране – пасивне и уплашене жртве које не траже помоћ.
Насиље је реакција на страх. Понашамо се насилно или агресивно онда када се осећамо угроженим – може да буде угрожен наш:
- Телесни интегритет или благостање. У основи, биолошки посматрано, то је страх од глади тј. телесне смрти
или
- Наш имиџ, ауторитет или позиција у хијерархији. То је социолошки аспекат, односно страх од одбацивања тј. друштвена смрт.
Код мале деце страх још није разлучен на ова два аспекта, већ је јединствен – напуштање = смрт, и деца га много јасније и директније од одраслих доживљавају.
Тај страх ми осећамо као љутњу, бес, иритабилност, тугу, анксиозност – али у основи свих тих осећања је страх.
Када се понашамо насилно, штета је вишеструка
Плашимо дете. Када је дете уплашено, амигдала „искључује“ његов горњи, разумнији мозак и оно физиолошки не може да размишља ни да учи. Стално насилно понашање према детету (застрашивање) мења физиологију мозга и штетно је по интелигенцију и здравље детета. Дете усваја понашање које види, па велика је вероватноћа да ће и само постати насилно.
Ако с дететом не говоримо о његовим осећањима већ само о његовом понашању, или га кажњавамо или постиђујемо због тога – дете не разуме себе, плаши се и стиди се тога што се у њему дешава.
Ако је дете уплашено или постиђено својих осећања (без разлике да ли је то због игнорисања или због кажњавања – то је све насилно понашање – емоционално занемраивање), оно их крије и не комуницира. Ако не комуницира, неће тражити помоћ и прихватљиве начине да каналише свој страх и агресију, понашаће се агресивно када родитељ или наставник није присутан, а с друге стране – неће тражити да буде заштићено од насиља које трпи.
Шта одрасли могу да учине за спречавање малолетничког насиља?
Можемо да будемо свесни свог страха и сродних осећања. Тиме чинимо први корак да контролишемо своје поступке и да, за почетак, будемо узор свом детету.
Можемо да с дететом разговарамо о његовим осећањима. Тиме ћемо му показати да су она људска, прихватљива, нормална и да увек о било чему може са нама разговарати.
Да увек, увек реагујемо на насиље. Ако на њега не реагујемо, дајемо сигнал да га прихватамо.
Да разликујемо храброст и асертивност од агресије. Циљ нам је да деца буду отворена и упорна у испуњавању својих потреба и жеља, али да не повређују друге.
Да разликујемо играње и одмеравање снага од правог насиља и туче. Деца се играју рата, полиције, рвања, чак и насиља – ради учења, осазнавања друштвених норми и правила и свог места у друштву, испитивања последица. У таквим ситуацијама морамо будно пазити да игра не ескалира.
Да разликујемо храброст од трпљења насиља због немања друге могућности. Дете које трпи насиље није храбро – оно нема куд да побегне и како да се заштити. Таква врста „храбрости“ води у још веће насиље.
Да разликујемо тражење помоћи и подршке од тужакања. У оба случаја, детету је потребна наша пажња – некад је то само валидација и разговор, а некада му је потребна озбиљнија помоћ и заштита. Не смемо одгуривати децу која су нам пришла да траже помоћ са саветом да „реше то сами“ и да се потпуно искључимо из ситуације. Можда је тренутна ситуација безазлена, па чак и корисна за дете, али морамо неговати нашу везу с њим и подржавати га да нам се увек обраћа за било шта.
Да учимо дете да тражи помоћ све док неко не реагује. Одрасли често не схватају децу озбиљно и не слушају их. На срећу, деца су по природи углавном упорна у тражењу пажње, али у осетљивим ситуацијама када су уплашена или постиђена лако могу одустати, мислећи да је то „срамота“.
Да се понашамо с дететом мирно и с поштовањем. Оно ће научити да то очекује и да реагује на било који облик насиља. Научиће да насиље није нормално, ни прихватљиво.
Да научимо дете са ким може да разговара. Можемо да саставимо списак најповерљивијих одраслих особа којима дете може да каже баш све, без страха да неће бити схваћено озбиљно. Мама, тата, баба, деда, тета, уја, можда најближи пријатељ или дадиља.
Овим особама може да каже све што му се десило са било ким другим, укључујући и особе из овог „безбедног круга“. Нарочито треба да пријави тек ако му неко прети још већим насиљем ако некоме каже шта се догодило, или га вређа (назива тужибабом или цвикарошем) због тражења помоћи.
Да поучимо дете да се удружује. Насилници бирају изоловане жртве. У групи је лакше заштитити се, а ако цела група осуђује насилничко понашање, вероватније је да ће насилно понашање престати.
Да научимо дете да избегава насилника и тражи помоћ чим примети да ће доћи до насиља. Није срамота. Осећаће се добро што се снашло како да избегне батине.
Да научимо дете да се супротстави онолико колико се осећа способним када не може да избегне суочавање. Да гледа насилника у очи без скретања погледа, да промени тему, или директно да каже „шта хоћеш“ или „не желим да се тучем“. Научимо га снажним говором тела.
Да радимо са дететом које се понаша насилно. Насилном детету је неопходна пажња и помоћ. Казне и претње делују само привремено, док је контрола присутна. Дете с проблемом остављају још несхваћеним и одбаченијим, те је још склоније насиљу.
Извор: Змајка