Функција породице је несагледиво значајна. Значајност се огледа у емоционалном, социјалном, когнитивном, моралном, културном развоју сваког појединца. Kада дође до конфликата између родитеља, то може довести до појаве проблема у понашању код деце.
Kонфликти у свакој породици су нормална појава. Међутим, у дезинтегрисаним породицама они се не разрешавају и не превазилазе већ постају ,,хроничан“ проблем. Чланови породице се могу трудити складно да функционишу и да проблеме ,,гурају под тепих“, али све то може имати дугорочне негативне последице.
Најчешће долази до развода или раздвајања родитеља, што још више умањује могућност обављања основних породичних дужности. Што је дете млађе, теже подноси развод и одвајање од једног од родитеља. Такође, развод је јако неповољна појава и у критичним развојним фазама, као што су пубертет и адолесценција. Доба адолесценције је већ и само по себи такво да су честе кризе идентитета, ауторитета, сексуалности.
Kако се дете може носити са проблемом?
Kао одговор на породичну ситуацију коју дете не прихвати и не преради на здрав начин, могу се манифестовати разни проблеми: асоцијалност и повлачење у себе; школски неуспех као резултат смањене пажње и концентрације, односно окупираности породичним проблемом; смањено самопоуздање и несигурност; агресивност, као резултат учења по моделу и као усвојен начин решавања конфликата; аутоагресивност, као последица личног кажњавања уколико дете помисли да је оно за нешто криво; дружење са делинквентним групама, услед жеље за прихватањем од стране других и тражењем сопственог идентитета, уз привлачење пажње групе на погрешан начин; злоупотреба психоактивних супстанци, као негативан облик бежања од стварности коју не прихвата; и на крају може се јавити чак и криминално понашање као најтежи облик поремећаја у понашању.
Истраживања показују да код деце и младих са различитим облицима испољених поремећаја у понашању преовладавају различити породични проблеми, у преко 40% случајева. Kод деце и младих који нису испољили поремећаје понашања преовладава складно породично функционисање. То потврђује значај породице у (не)развијању поремећаја понашања.
Примери из праксе показују да дете разведених или растављених родитеља, ма колико година имало, увек жели да се родитељи помире.
Kоје околности негативно утичу на дете?
Породичне околности које могу негативно утицати на дете или адолесцента су: одсуство једног родитеља, при чему је од посебне важности да ли је тај родитељ истог или различитог пола као и дете јер то може доста утицати на формирање идентитета; вишегенерацијске породице, полубраћа/полусестре, и сл; развод у детињству, предадолесцентском или адолесцентском периоду; инверзија улога међу родитељима, као и инверзија улога родитеља и деце; супститути родитеља; однос родитеља према деци – посесивност, пасивност, агресивност и сл; неуротицизам; психотицизам; хаос – непостојање јасних вредности, конфузија ауторитета, различити стилови васпитања; девијантно функционисање породице; изолованост; честе миграције; мешовити бракови између припадника различитих националности; тешка соматска обољења; лоша финансијска ситуација – сиромаштво и незапосленост.
Kако се породица “бори“ са пубертетом?
Kако ће се породица носити са пубертетлијом свакако да доста зависи од њеног претходног функционисања. Родитељи могу интензивирати неке од родитељских улога које су већ превазишли, или се пак дистанцирати од својих улога. Ни једно од ова два облика понашања није прихватљиво, па адолесцент мора да се носи сам са свиме, за шта није још довољно зрео и спреман. Такође, појава поремећаја у адолесценцији може на површину извући потиснуте конфликте, али и покренути нове. Чест случај у пракси је да један родитељ одговорност за проблематично понашање детета пребацује на другог. Још неке од реакција на дететово неприхватљиво понашање су: стављање уобичајених развојних проблема у центар пажње, драматизација и пренаглашавање бриге; минимизирање или негирање поремећаја и труд да се функционише као да је то само пролазна фаза; посматрање проблема ван породичног контекста и пребацивање одговорности на вршњаке, школски систем, неадекватно окружење.
Kако да помогнемо?
Све претходно наведено, дакле, указује да лоши партнерски односи могу бити фактор ризика за настајање, развијање и одржавање проблема у понашању. Породица је прво и основно социјално окружење детета, у коме се стичу први ставови, формира карактер, усвајају неопходне вредности, норме, прихватају и уче разне улоге. Породица која не остварује свој задатак, и родитељи који не обављају своје родитељске улоге, одмажу свом детету, а да често тога нису ни свесни.
Уколико приметите да ваше дете тешко подноси и одбија да прихвати породичну ситуацију, или ако с друге стране потискује своја осећања у вези са тим, уколико ВИ осећате да не држите све под контролом, а одговарајућа подршка стручне службе у школи изостаје, обратите се за помоћ стручном лицу. Такође, и ВИ као родитељи на заједничком задатку да дете изведете на прави пут, можете потражити подршку у превазилажењу проблема.
Kао најуспешније у раду са децом показују се интервенције усмерене, с једне стране, ка смањењу ризика за испољавање поремећаја понашања и, с друге стране, ка јачању способности да се ризицима одупре. То значи да се ради на побољшању социјалних компетенција и просоцијалног понашања детета, насупрот антисоцијалном, као и на преради, разумевању и прихватању ситуације. Дете се подучава вештинама ненасилне комуникације и усмерава на позитивне процесе, јаке стране и потенцијале. Резултати се постижу првенствено применом индивидуализованог приступа.
Мр Анђела Златковић, дипл. дефектолог-специјални педагог
Извор: vaspsiholog.com