Funkcija porodice je nesagledivo značajna. Značajnost se ogleda u emocionalnom, socijalnom, kognitivnom, moralnom, kulturnom razvoju svakog pojedinca. Kada dođe do konflikata između roditelja, to može dovesti do pojave problema u ponašanju kod dece.
Konflikti u svakoj porodici su normalna pojava. Međutim, u dezintegrisanim porodicama oni se ne razrešavaju i ne prevazilaze već postaju ,,hroničan“ problem. Članovi porodice se mogu truditi skladno da funkcionišu i da probleme ,,guraju pod tepih“, ali sve to može imati dugoročne negativne posledice.
Najčešće dolazi do razvoda ili razdvajanja roditelja, što još više umanjuje mogućnost obavljanja osnovnih porodičnih dužnosti. Što je dete mlađe, teže podnosi razvod i odvajanje od jednog od roditelja. Takođe, razvod je jako nepovoljna pojava i u kritičnim razvojnim fazama, kao što su pubertet i adolescencija. Doba adolescencije je već i samo po sebi takvo da su česte krize identiteta, autoriteta, seksualnosti.
Kako se dete može nositi sa problemom?
Kao odgovor na porodičnu situaciju koju dete ne prihvati i ne preradi na zdrav način, mogu se manifestovati razni problemi: asocijalnost i povlačenje u sebe; školski neuspeh kao rezultat smanjene pažnje i koncentracije, odnosno okupiranosti porodičnim problemom; smanjeno samopouzdanje i nesigurnost; agresivnost, kao rezultat učenja po modelu i kao usvojen način rešavanja konflikata; autoagresivnost, kao posledica ličnog kažnjavanja ukoliko dete pomisli da je ono za nešto krivo; druženje sa delinkventnim grupama, usled želje za prihvatanjem od strane drugih i traženjem sopstvenog identiteta, uz privlačenje pažnje grupe na pogrešan način; zloupotreba psihoaktivnih supstanci, kao negativan oblik bežanja od stvarnosti koju ne prihvata; i na kraju može se javiti čak i kriminalno ponašanje kao najteži oblik poremećaja u ponašanju.
Istraživanja pokazuju da kod dece i mladih sa različitim oblicima ispoljenih poremećaja u ponašanju preovladavaju različiti porodični problemi, u preko 40% slučajeva. Kod dece i mladih koji nisu ispoljili poremećaje ponašanja preovladava skladno porodično funkcionisanje. To potvrđuje značaj porodice u (ne)razvijanju poremećaja ponašanja.
Primeri iz prakse pokazuju da dete razvedenih ili rastavljenih roditelja, ma koliko godina imalo, uvek želi da se roditelji pomire.
Koje okolnosti negativno utiču na dete?
Porodične okolnosti koje mogu negativno uticati na dete ili adolescenta su: odsustvo jednog roditelja, pri čemu je od posebne važnosti da li je taj roditelj istog ili različitog pola kao i dete jer to može dosta uticati na formiranje identiteta; višegeneracijske porodice, polubraća/polusestre, i sl; razvod u detinjstvu, predadolescentskom ili adolescentskom periodu; inverzija uloga među roditeljima, kao i inverzija uloga roditelja i dece; supstituti roditelja; odnos roditelja prema deci – posesivnost, pasivnost, agresivnost i sl; neuroticizam; psihoticizam; haos – nepostojanje jasnih vrednosti, konfuzija autoriteta, različiti stilovi vaspitanja; devijantno funkcionisanje porodice; izolovanost; česte migracije; mešoviti brakovi između pripadnika različitih nacionalnosti; teška somatska oboljenja; loša finansijska situacija – siromaštvo i nezaposlenost.
Kako se porodica “bori“ sa pubertetom?
Kako će se porodica nositi sa pubertetlijom svakako da dosta zavisi od njenog prethodnog funkcionisanja. Roditelji mogu intenzivirati neke od roditeljskih uloga koje su već prevazišli, ili se pak distancirati od svojih uloga. Ni jedno od ova dva oblika ponašanja nije prihvatljivo, pa adolescent mora da se nosi sam sa svime, za šta nije još dovoljno zreo i spreman. Takođe, pojava poremećaja u adolescenciji može na površinu izvući potisnute konflikte, ali i pokrenuti nove. Čest slučaj u praksi je da jedan roditelj odgovornost za problematično ponašanje deteta prebacuje na drugog. Još neke od reakcija na detetovo neprihvatljivo ponašanje su: stavljanje uobičajenih razvojnih problema u centar pažnje, dramatizacija i prenaglašavanje brige; minimiziranje ili negiranje poremećaja i trud da se funkcioniše kao da je to samo prolazna faza; posmatranje problema van porodičnog konteksta i prebacivanje odgovornosti na vršnjake, školski sistem, neadekvatno okruženje.
Kako da pomognemo?
Sve prethodno navedeno, dakle, ukazuje da loši partnerski odnosi mogu biti faktor rizika za nastajanje, razvijanje i održavanje problema u ponašanju. Porodica je prvo i osnovno socijalno okruženje deteta, u kome se stiču prvi stavovi, formira karakter, usvajaju neophodne vrednosti, norme, prihvataju i uče razne uloge. Porodica koja ne ostvaruje svoj zadatak, i roditelji koji ne obavljaju svoje roditeljske uloge, odmažu svom detetu, a da često toga nisu ni svesni.
Ukoliko primetite da vaše dete teško podnosi i odbija da prihvati porodičnu situaciju, ili ako s druge strane potiskuje svoja osećanja u vezi sa tim, ukoliko VI osećate da ne držite sve pod kontrolom, a odgovarajuća podrška stručne službe u školi izostaje, obratite se za pomoć stručnom licu. Takođe, i VI kao roditelji na zajedničkom zadatku da dete izvedete na pravi put, možete potražiti podršku u prevazilaženju problema.
Kao najuspešnije u radu sa decom pokazuju se intervencije usmerene, s jedne strane, ka smanjenju rizika za ispoljavanje poremećaja ponašanja i, s druge strane, ka jačanju sposobnosti da se rizicima odupre. To znači da se radi na poboljšanju socijalnih kompetencija i prosocijalnog ponašanja deteta, nasuprot antisocijalnom, kao i na preradi, razumevanju i prihvatanju situacije. Dete se podučava veštinama nenasilne komunikacije i usmerava na pozitivne procese, jake strane i potencijale. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualizovanog pristupa.
Mr Anđela Zlatković, dipl. defektolog-specijalni pedagog
Izvor: vaspsiholog.com