АДХД је термин који је данас све више присутан, којег се све више родитеља прибојава.
Да ли је то нешто што ће обележити моје дете до краја живота, хоће ли моћи „нормално“ да функционише, да ли ће бити једнако успешно као и вршњаци, шта то заправо значи за њега и за нас као родитеље? То су нека од најчешћих питања која родитељи себи постављају када почињу да примећују да им је дете „другачије“.
А како то изгледа „другачије“ дете? АДХД је код већине деце уочљив, али то је примарно нешто што се догађа „унутра“. Нешто што подстиче дете на нека нетипична понашања, што га омета у функционисању и спречава да искаже свој пуни потенцијал. Разликујемо три типа АДХД-а:
- доминантно непажљив
- доминантно хиперактивно – импулсиван и
- комбиновани тип
Како се свако дете разликује по свом понашању, тако су и понашања сваког детета с АДХД-ом различита и зависе од ступња изражености потешкоћа. Ипак, нека су универзална и готово свако дете које има потешкоћа са пажњом и хиперактивности их у одређеном степену показује. Посматрањем дететовог понашања и одговорима на неколико кључних питања могуће је одредити у којој је мери (и да ли је уопште) АДХД присутан те како се манифестује.
Симптоми АДХД-а
Ако се на одређен број питања у наставку текста може дати позитиван одговор, постоји могућност постојања АДХД-а код детета.
Непажња
6 од 9 симптома мора бити присутно барем 6 месеци.
- Не посвећује пажњу детаљима или прави грешке због немара у школском раду или другим активностима.
- Често има тешкоће у одржавању пажње при изради домаћег задатка или у игри.
- Често се чини да не слуша и када му се неко директно обраћа:
- Често не прати упутства и не довршава домаћи задатак, кућне послове или дужности (не због пркоса или неразумевања упута).
- Често има тешкоће с организовањем задатака и активности.
- Често избегава, не воли или одбија задатке који захтевају трајнији ментални напор.
- Често губи ствари потребне за испуњавање задатака или активности (играчке, школски прибор и др.).
- Често га ометају спољни стимулуси.
- Често заборавља дневне активности.
Хиперактивност
5 од 6 мора бити присутно барем 6 месеци
- Често тресе рукама и ногама или се врпољи на столици.
- Устаје са столице током часа или негде другде где се очекује да остане на месту.
- Често претерано трчи или се пење у ситуацијама у којима је то неприкладно (код одраслих и адолесцената може бити ограничено на субјективни осећај немира).
- Често има тешкоћа ако се треба мирно и тихо играти или обављати слободне активности.
- Често је „у погону” или као да га „покреће мотор”.
- Често претерано прича.
Импулсивност
1 од 3 мора бити присутан барем 6 месеци
- Често „истрчава” с одговорима пре него је довршено питање.
- Често има потешкоћа с чекањем реда.
- Често прекида или омета друге (нпр. упада у разговор или игру).
Да би се недвосмислено потврдило постојање АДХД-а треба бити задовољен услов да су се споменути симптоми појавили пре 12. године те да се јављају у две или више средина. И на крају, мора постојати јасан доказ да уочени симптоми заиста ометају или смањују квалитет социјалног или академског функционисања.
Подела АДХД-а у односу на социјално понашање
Осим што постоји три типа АДХД-а према изражености симптома пажње, хиперактивности и импулсивности, постоји још и подела у зависности од социјалног понашања:
- агресиван/асертиван
- активан/неспретан
- несклон/избјегавајући.
Агресивни/асертивни тип АДХД-а се врло често супротставља родитељима или омета вршњаке, склонији су ствари „радити по свом” него онако како се од њих тражи или како захтева ситуација. Ако нешто желе узеће то без обзира на контекст или последице, најважније су им тренутне потребе па према томе усмеравају сву своју енергију на њихово задовољавање и нестрпљиви су. Често су у сукобу са другима у свом окружењу, крше социјалне норме и склони су да другима припишу непријатељске мотиве.
Активан/неспретан тип омета активности које су у току и спречава друге у постизању њихових циљева. Неосетљиви су на суптилне социјалне знакове и немају пуно метода за прикључивање групи вршњака. Упадају у игру и покушавају да преусмере пажњу минимално се обазирући на жеље и понашања других.
Несклон/избегавајући тип више воли да буде посматрач него учесник неке активности. Код њих се учесталије развија социјална анксиозност, срамежљивост и повученост, а вршњаци их пре запостављају него што их одбијају.
Вероватно када прочитамо ове описе симптома и типова, већина нас ће пронаћи своје дете (или чак себе). Но, то свакако не мора одмах да буде разлог за забринутост. Наиме, већина деце исказује оваква понашања што се и приписује неком типичном дечјем понашању. Питање је када то престаје да буде понашање које се понекад јавља и са већим временским размаком, а када је то свакодневно и за њега уобичајено понашање те у коликој мери га то омета да нормално функционише.
Како се понаша дете с АДХД-ом
Чињеница је да је АДХД врло учестао и инциденција се креће од 3 до 5%. Учесталији је код дечака него код девојчица, али се исто тако очитује на различите начине. Код дечака је више присутан моторни немир, њихова хиперактивност је одраз немогућности да мирно седе или да се понашају као да их покреће мотор. Код девојчица је та хиперактивност више изражена у говору, у смислу да много више причају, врло често скачу с теме на тему. Увек имају пуно питања на која је врло често тешко дати одговоре и превише се интересују за различите теме.
Оно што је заједничко за оба пола и доминира њиховим понашањем је често лутање мисли и сањарење. Врло често ћете их затећи како не слушају што се око њих догађа и делују као да су у „свом свету“ до којег је тешко допрети па чак и ако их неко нагло прене. То се може догодити за време наставе, у току израде домаћег или учења, али и ако им објашњавате неку ситуацију, па чак и док гледају телевизију или играју игру. Као да им се мозак једноставно „искључи“.
Код деце са АДХД-ом се често чини да се ни за штa не могу ухватити, да им ништа није довољно занимљиво да им задржи пажњу. Но, истина није баш таква. Дете са АДХД-ом има врло широк распон интереса и много ствари га занима и жели дa их откриje. И управо то и јестe дeо њихова уобичајеног функционисања. Но, када пронађу нешто што их заиста интересује и што им може потпуно окупирати пажњу, код њих је изражен хиперфокус који се код других тешко може разлучити. Они постају потпуно окупирани темом и у томе проналазе задовољење својих потреба.
Битно је да препознате шта се с вашим дететом збива и како оно функционише. Ако имате неке сумње, прођите кроз горе наведену симптоматологију и питајте се колико често ваше дете исказује таква понашања. Ако пронађете да се већина тих понашања јавља врло често разговарајте с неким од стручњака у овом подручју (психолог, дефектолоа, логопед, психијатар) који вам могу дати савет који све третмани постоје и на који начин можете помоћи своме детету.
Живот са АДХД-ом
Оно што треба имати на уму је да АДХД није дијагноза са којом се не може живети, да није истина да дете неће моћи да буде успешно, да води нормалан живот. С друге стране, дијагноза се не треба бојати и бежати од њих. Правилна евалуација и обрада може помоћи да дете добије потребан третман и помоћ како у школи тако и у друштвеним ситуацијама.
На тај начин се осигурава правилан развој и подстицајна околина која ће олакшати детету да искаже свој пуни потенцијал и оствари предодређени успех. Подстичите своје дете на различите интересе и колико год их они нашли и колико год различити били, подржавајте их. Мозак АДХД-овца треба сталну стимулацију и управо из тог разлога испробавају различите ствари, а када пронађу оно што их највише занима изненадићете се шта могу с тиме да ураде.
Аутор: Јосипа Босак, психолог
Извор: www.umoigraonica.com