Дислексија није редак поремећај. Постотак дислексије у славенским земљама креће се од пет до 10 посто, док се у земљама енглеског говорног подручја, због великих разлика између говора и писма, пење на 15 до 30 посто. Поређења ради, у Кини и Јапану где је у употреби сликовно писмо, које обрађује десна страна мозга, тек један посто становништва има дислексију.
Када дете слуша шта му се говори, оно мора да преведе све језичке гласове у значење, а када чита, мора слова и речи да преведе у гласове са значењем. Учење читања захтева познавање слова. Слова морамо повезати са одређеним гласовима. Након што се гласови повежу, имамо реч која мора имати значење. С повећањем броја речи у речнику, ученик брже чита реченице.
Дислексија је једна од неколико специфичних сметњи у учењу, потешкоћа која је везана за читање и писање. Није болест и не лечи се у дословном смислу те речи. Појављује се широм света, без обзира на културу и језик, захватајући око 10 посто популације, па и код надарене, креативне и успешне деце, тако да она имају специфичне проблеме при читању, срицању, писању, изговарању или слушању. Дислексија није резултат смањене интелигенције, а није ни проблем понашања и мотивације.
Многи родитељи неретко губе стрпљење читајући и пишући са својим дететом, сматрајући с једне стране да је лењо или пак да је још незрело и разиграно, због чега често уследе и батине за такво понашање.
Прочитајте и Дислексија није толики баук уз овај фонт (врсту слова)
Видљиви симптоми дислексије и дисграфије
* тешкоће при читању – словкање, неповезивање речи
* тешкоће при писању – изостављање слова у писању, замена слова или слогова
* неуредан рукопис
* тешкоће у проналажењу примереног значења речи
* тешкоће у разумевању текста
* тешкоће при изражавању мисли у писаном облику
* потешкоће при употреби заменица и прилошких одредби
* забуне у оријентацији – лево-десно или горе-доле
* непрецизно и погрешно понављање оног што чује
* у математици, везано за низове бројева или редослед математичких операција
* тешкоће у оријентацији “јуче – данас – сутра” (шта је било јуче, шта је данас, а шта ће бити сутра), и при оријентацији на сату.
Могући разлози настанка дислексије:
* наследни фактор
* трауме
* церебрална (мождана) дисфункција
* недовољно развијена доминација мождане хемисфере (аномалије у латерализацији) – при чему се као последица може јавити “огледалско писање”
* периферна органска и функционална оштећења
* слабија физичка конституција детета
* опште сметње у развоју говора
* сметње у перцепцији (аудитивној-слушној, визуалној-оптичкој, кинестетској-покрету)
* тешкоће перцепције положаја у простору
* неспособност задржавања слике речи у памћењу
* неспособност концентрације
* сметње у моторици
* педагошка запуштеност детета – обично се јавља уз примарни узрок.
На појаву тешкоћа у читању и писању утичу разни органски, психички и социјални чиниоци и успорено сазревање детета. Код детета са сметњама у читању и писању успорен је развој сазревања појединих функција, а то је последица општег успореног развоја детета.
Док је нормално развијено дете способно да овлада процесом рашчлањивања целине на саставне делове (реченице у речи, речи на гласове) за отприлике шест до седам недеља, а средње развијено дете за три до четири месеца, детету с тешкоћама у читању и писању потребне су једна до две године.
Код детета с дислексијом можемо приметити језичку слабост, због које ће оно касније имати проблема са синтаксом, семантиком и тешко ће моћи да исприча неку причу. Такође, код неке деце присутни су проблеми рашчлањивања речи на гласове/фонеме и њихово спајање, врло важни за читање. Колико је рашчлањивање речи на слогове и гласове (гласовна и слоговна анализа) важно за стицање вештине писања, толико је и спајање гласова и слогова у речи (гласовна и слоговна синтеза) изразито важно за развијање вештине читања.
Велики број карактеристичних грешака у читању и писању
Сметње у читању често су повезане с тешкоћама у писању. Уз наведене, врло често јављају се и сметње у оријентацији у простору, те у акустичком и визуалном запажању. Међутим, не треба већ при најмањим тешкоћама у читању и писању сумњати на дислексију и дисграфију (деца која мало теже схватају или којима је лакше оштећен вид, слух или говор не морају имати и специфичне тешкоће у читању и писању).
При процени има ли или нема неко дете потешкоће у читању и писању нису важне само врсте грешака него и велики број увек истих карактеристичних грешака:
* неспособност повезивања графема с фонемом (глас – слово)
* потешкоће повезивања гласова и слогова у речи
* структуралне грешке, тј. промене настале услед премештаја редоследа или уметања слова или слогова у речима (из-зи, до-од, по-оп, ми-им, Иво-ови, вино-нови, врата-трава…)
* замењивање слова – графички или фонетски сличних (д-б, б-п, м-н, н-у, а-е, д-т, б-п, г-к, з-с, в-ф, л-р, беба-деда, били-пили, нема-мена, мој-ној, држи-тржи, брати-прати, грије-крије) и слогова (на-ан, он-но, је-еј, ми-им, до-од)
* изостављање слова и слогова (прозор-позор, крава-кава, давнина-давни…)
* додавање слова и слогова (облак-обалак, ној-нојови…)
* замене речи – погађање при читању (потпуно неправилно прочитане речи у којима су два или више слова замењена другима, нпр. мрачни-мачка, добар-обад)
* смислено мењање текста при читању прича – грешке се јављају када дете потпуно промени реч, али она по смислу одговара тексту који чита
* додавање и/или изостављање дела и/или читавих речи (марамама, досетилили…)
* реч коју дете не може да прочита без помоћи
* тешкоће у праћењу словног или бројчаног низа (вал-лав, 23-32…)
* тешкоће у следу правца читања (горе-доље, лево-десно)
* враћање на већ прочитани ред, прескакање редова, тј. изостављање једног или више редова.
Уз ове тзв. карактеристичне грешке, често је изражена и несигурност у оријентацији како према властитом телу, тако и у простору. Тако деца имају потешкоћа у разликовању смера лево-десно, а често је и рукопис ове деце неуједначен (честе промене смера слова – повремено удесно па затим улево, величине слова – нека слова су мала, друга много већа и сл.). Битно је нагласити да врло интелигентна деца успевају у првим разредима доста често и дуго прикривати своје тешкоће у читању и писању, тако да се праве тешкоће јављају тек касније, у петом или шестом разреду и то посебно у писању (много правописних и граматичких погрешака).
Дислектична деца испољавају конфузију и при међусобно сличним бројевима: 7-1, 5-3, 8-4, 6-9, 2-3 или код двоцифрених бројева: 23-32, 45-54, 36-63, 71-17…
Тешкоће нам такође задају и математички симболи за четири рачунске операције: плус (+), минус (-), множење (X), дељење (÷).
Пише неуредно и греши, али тога није свесно
Поремећај пажње нарочито утиче на писање. Ученик чешће греши и не уочава своје грешке. Импулсивни ученик пише брже него што му то способности дозвољавају, посебно моторичке способности. Код дужег писања проблеми ће бити све већи. Код писања диктата ученик у почетку не греши или има мањи број грешака, док према крају диктата број грешака расте. Истовремено, ученик мора да уочи простор странице, рубове странице и визуализира слова и речи као целину. Видно просторна конфузија доводи до потешкоћа организовања материјала на страници, до слабе употребе простора и до сталног мењања величине слова. Ако је присутна слабост видне меморије и видне повратне везе, ученик не разликује добро и лоше писање. Ученик пише неуредно и лоше, наставник од њега захтева да пише лепше и уредније, а ученик не уочава да пише лоше и то код њега може довести до фрустрације, а вероватно и код наставника. Будући да се писање сматра највишим обликом језика, дисфункције у развоју језика довешће и до дисфункције у писању.
Присуство проблема с проналажењем речи, семантиком и синтаксом коначно, доводи до проблема у писању
Код дислексије и дисграфије постоји велики број карактеристичних грешака које се могу препознати по следећим симптомима:
* недовољно уочавање разлика између слова сличних по облику, због чега долази до њихове замене: н-х, ц-о, ћ-ч, с-ш, б-д, м-н, а-о, е-о, и-у, д-т, к-г, с-з, ш-ч
* премештање слова
* уметање слова
* изостављање слова
* изостављање слогова
* тешкоће са памћењем слова (немогућност њиховог довођења у сећање)
* изокретање на супротну страну, изокретање горе-доле
* писање с десна у лево
* писање бројева на супротну страну
* цртање предмета и ликова с окренутим фигурама с десна на лево или у посебним случајевима, предмети и ликови постављени су наглавачке
* појављивање слова које супституира (замјењује) оно које је требало бити написано. Јавља се чешће код првачића који због споријег артикулацијског развоја још не разликују сличне фонеме: л-љ, р-л, ћ-ч, д-џ
* речи су између себе стиснуте или је простор између њих неуједначен
* проблеми с држањем оловке, тзв. “тврдо” држање оловке.
Честа појава код дисграфије је замена звучних фонема безвучним, другим речима дете уместо г пише к, уместо д – т, уместо ж – ш.
Писање је најчешће праћено субвокалним (безгласним) говором. Овакве грешке указују на незрелу артикулацију, односно да је дете касно научило изговарати гласове који се сада појављују у писању као незрели механизам. Примећено је да се код диктата јављају дисграфичне сметње због тога што дете има ослабљен слух, нема развијену аудитивну перцепцију и аудитивну дискриминацију, има тешкоће у аудитивном памћењу, нема довољно изграђену структуру матерњег језика, не познаје неке изразе који се у диктату спомињу, не познаје довољно графеме.
Већ се у предшколско доба може предвидети да ли би дете могло имати потешкоће у читању и писању и то кроз испитивање гласовне и слоговне анализе и синтезе. Ако дете не успева да разазна глас од слога и не успе да споји одређене гласове у реч, могуће је предвидети потешкоће типа дислексије и дисграфије врло рано, већ у првим разредима основне школе. Тада се јављају грешке у читању и писању типа: омисија (испуштања) гласова, тј. слова, супституција, адиција (уметања) и метатезе (извртања – карактеристично за читање напамет; типично за брзо читање без разумевања). Значи, у предшколској доби могу се предвидети могуће дислектичне и дисграфичне потешкоће, а потврдити се могу у првим разредима основношколског образовања.
Савети родитељима
* немојте дете прогласити лењим ако избегава читање и писање
* немојте захтевати да чита “наглас”
* немојте га упоређивати с другом децом у разреду
* немојте стално приговарати да му је рукопис неуредан
* охрабрите га да сме да ради и полако ако му је то лакше
* отворено разговарајте о стварима које му не иду од руке
* похвалите га за све што учини добро
* сарађујте с дететовим учитељима и објасните им с којим и каквим се тешкоћама дете сусреће
* немојте развијати осећај кривице ни код себе нити код самог детета, јер се тако уништава дететово самопоуздање и смањује се могућност напретка
* подстичите га у другим активностима у којима је креативан и маштовит
* јавите се логопеду ради тачне дијагнозе и потребног укључивања детета у третман с вежбама читања и писања, где ће се дати нагласак на везу слово-глас
* реците детету да су и многе познате особе (Hans Christian Andersen, Leonardo da Vinci, Albert Einstein, Steve McQueen и др.) имале дислексију.