Saznanje da se neko kog volite bori sa neizlečivom bolešću može biti istinski teško. Međutim, pored svih osećanja sa kojima se suočavamo kao odrasli, najteži deo ove borbe može biti zadatak da situaciju objasnimo detetu. Pripremiti dete na gubitak bliske osobe, rođaka ili člana porodice teško je i bolno.
Potrebno je da pronađete najbolji način i pristup, ali isto tako – dobro je znati – ne morate do da uradite sami. Možda će vam trebati podrška porodice i bliskih prijatelja. Profesionalci kao što su socijalni radnici, medicinske sestre, lekari, savetnici i psiholozi takođe vam mogu pomoći.
Kako da vodite ovaj težak razgovor sa detetom?
Budite iskreni i otvoreni
Biti iskren i uključiti decu u ono što se dešava je obično najbolji pristup. Prirodno je da želimo da zaštitimo decu od bolnih iskustava. Sa druge strane, kada se kao odrasli setimo da nam je u detinjstvu umro neko blizak – želimo da su nam tada objasnili šta se dešava. Premda smo osećali da nešto nije u redu, odrasli bi nam govorili suprotno (ili uopšte nisu hteli da razgovaraju s nama).
Kada pričate o umiranju i smrti, budite otvoreni s decom i koristite jasne reči koje odgovaraju njihovom uzrastu. Ovaj razgovor omogućava detetu da se nosi sa sličnim situacijama u budućnosti i ujedno je prilika da pokažete koliko vam je stalo jedno do drugog. Deci je često lakše da čuju informacije deo po deo, nego sve odjednom. Možda ćete morati da ponovite jednostavne poruke nekoliko puta.
Objasnite detetu da su svi, uključujući lekare, medicinske sestre, učinili sve što je u njihovoj moći, ali da ne postoji lek i da će bliska osoba uskoro umreti. Spremite se za dečja pitanja o smrti, o tome šta se dešava sa ljudima kad umru. Unapred razmislite o svojim odgovorima.
Budite što jasniji
Koristite jednostavne reči kao što su „umiranje“ ili „umro“ kada govorite maloj deci o smrti. Pokušajte da ne koristite fraze koje bi mogle da ih zbune. Na primer, ako kažete da će bolesna osoba „otići“ ili „otići na bolje mesto“, dete može doživeti to kao da ga napušta. Takođe, kad opisujete umiranje pokušajte da ne koristite frazu „odlazak na spavanje“. Mala deca se mogu kasnije plašiti da idu na spavanje.
Kada sa detetom govorite iskreno i jasno, pomažete mu da se oseća sigurnije u uznemirujućem trenutku. Mala deca često mogu da pronađu razloge da sebe okrive na neočekivane načine. Iskrenost će ih uveriti da nisu odgovorni za nečiju smrt.
Proverite da li vas dete razume
Imajte na umu da dete može da čuje razgovor odraslih i da mu sve te informacije mogu delovati zastrašujuće. Uz to, deca su u stresnim situacijama maštovita i to toliko da mašta može da ih uplaši. Mogu da zamisle mnogo gore od onoga što se zapravo dešava, naročito ako pokušavaju sami da shvate bez razgovora sa odraslima.
Dobro je s vremena na vreme proveriti da li dete razume situaciju (budite posebno obazrivi ako sumnjate da je dete slučajno čulo razgovor odraslih).
Kako deca razumeju i reaguju na smrt u različitim uzrastima
Način na koji deca razumeju i reaguju na smrt može zavisiti od njihovog uzrasta i nivoa razumevanja. Možda bi bilo korisno znati kako bi deca mogla reagovati pre nego što razgovarate sa njima.
Emocionalne reakcije kod dece i tinejdžera mogu se pojaviti i kao fizički simptomi, poput glavobolje ili bolova u stomaku. Očekujte i promene u ponašanju.
Nemojte da vas brine ako se uznemirite ili rasplačete dok vodite ove teške razgovore sa decom. Sasvim je u redu da pokažete svoja osećanja, a može biti od pomoći detetu kad vidi da i odrasli ponekad plaču kada se osećaju uznemireno.
Veoma mala deca (mlađa od 3 godine)
Deca mlađa od 3 godine mogu shvatiti da se nešto veoma ozbiljno dešava, čak i ako ne mogu da razumeju šta znači smrt. Deca od 3 godine mogu da tuguju. Neka deca u ovoj starosnoj grupi mogu da skliznu unazad u nekim od svojih ponašanja u razvoju, na primer da traže da ih odrasli hrane a dotad su samostalno jela i slično.
Deca od 3 do 5 godina
Deca od 3 do 5 godina su možda čula za umiranje, ali možda ne razumeju šta to znači. Na primer, mogu zamisliti da će se mrtva osoba vratiti ili da živi negde drugde. Pomozite im tako što ćete ih stalno podsećati da nije ničija krivica što je bliska osoba bolesna. Držite se svakodnevne rutine kada god je to moguće. Dodatnu podršku potražite od vaspitača u vrtiću.
Starija deca (od 6 do 12 godina)
Deca od 6 do 12 godina znaju za smrt, ali možda ne razumeju uvek emocije koje osećaju. Otprilike sa 8 ili 9 godina, deca počinju da shvataju smrt više kao odrasli. Ali, oni i dalje mogu verovati da ako su veoma dobri, osoba koja je umrla može da se vrati. Više se brinu oko toga da li je smrt bolna ili strašna.
Koristite knjige da pričate o kraju života. Ohrabrite dete da ide u korak sa školskim radom, aktivnostima u kojima uživa i prijateljstvima. Neka zna da je u redu da uživa. Takođe i da je u redu biti tužan.
Tinejdžeri
Tinejdžerima je možda teže nego mlađoj deci da se nose sa vestima da neko umire. Oni su dovoljno stari da znaju da to znači veliku promenu i gubitak u njihovom životu. Odraslima može biti teško da razumeju njihove načine da se nose sa ovim saznanjem. Neki tinejdžeri, na primer, mogu da odbiju da o bolesti govore. Drugi će pokušati da se zbliže sa roditeljima ili će se pak naljutiti. Ono što je važno i što dete u ovom uzrastu treba da zna jeste da ne postoje „ispravna“ i „pogrešna“ osećanja.
Pomozite svom tinejdžeru tako što ćete ga pitati šta misli. Pomozite mu da uvidi da je razgovor o osećanjima pozitivan i zreo način suočavanja. Ohrabrite ga da razgovara sa nekim s kim je blizak – bilo da je to drugarica, nastavnik kom veruju ili neko treći.
Držite se uobičajenih pravila i granica. Ovo sada može biti još važnije nego ranije, jer može da pomogne tinejdžeru da se oseća bezbedno. U nekim slučajevima nežno podsećanje da njihovo ponašanje može da utiče na mlađu decu takođe može biti korisno.
Pitanja koja deca mogu postaviti
Možda će vam pomoći da unapred razmislite o vrsti pitanja koja vaša deca mogu postaviti i o tome kako želite da odgovorite. Ne postoji pravi ili pogrešan način da se odgovori. Ovde imamo neke predloge, ali vi ćete imati svoje načine da objasnite stvari svom detetu.
Hoću li dobiti rak?
Rak nije kao prehlada i ne može se preneti na taj način. U redu je da sediš blizu mame/tate/bake/dede, da ga zagrliš ili poljubiš.
Hoću li i ja da umrem?
Ne možeš dobiti rak. Većina ljudi umire kada ostari i njihova tela se istroše. Veoma je neobično i tužno da je neko mlad toliko bolestan da lekari ne mogu da mu pomognu da ozdravi.
Jesam li ja kriv?
Ništa što si uradio, rekao ili pomislio nije učinilo da se mama/tata/baka razboli. Niko nije kriv.
Ko će paziti na mene ako i tata/mama/baka/deda umre?
Ako se nešto desi tati/mami/baki/dedi, možemo organizovati da neko koga dobro poznaješ postane tvoj staratelj i on će se brinuti o tebi.
Priprema deteta ili mlade osobe za gubitak može biti neverovatno teška stvar, ali ne morate to da radite sami. Možete zatražiti pomoć od zdravstvenih radnika, prijatelja i porodice.
Ne zaboravite da pripremom deteta na smrt bliske osobe neće eleminisati slomljeno srce i žalovanje. Ipak, tako pomažete deci da shvate šta se dešava oko njih. Biti pripremljen od strane brižnih odraslih za jednu od najtežih životnih situacija je značajno, jer se tako uče da izdrže neizbežne životne oluje.
