Tačno je da svako dete nasleđuje određene karakteristike, ali roditelji ipak mogu mnogo da učine kako bi deca razvila zdrave navike. Ove navike podrazumevaju razvoj higijenskih, radnih, navika u ishrani, spavanju, lepom ponašanju… Učenje je veoma moćna alatka koju roditelji mogu da iskoriste, a u ovom tekstu ćete saznati na koji način je pravilno upotrebiti za razvoj i održavanje zdravih navika.
Deca uče na različite načine. U oblikovanju zdravih navika kod dece, presudnu ulogu imaju dva oblika:
• učenje nagrađivanjem i kažnjavanjem i
• učenje po modelu.
Pravilna upotreba sistema nagrađivanja i kažnjavanja podrazumeva nekoliko faktora koje je važno uzeti u obzir: način na koji roditelji primenjuju nagradu i kaznu, osobine i karakteristike deteta i kontekst u kojem se upotrebljavaju.
Roditelji biraju različite načine na koje nagrađuju i kažnjavaju decu. Kada govormo o kažnjavanju, važno je da vodimo računa o nekoliko stvari: oštrini kazne, uvremenjenosti i vrsti kazne. Istraživanja su pokazala da oštrina kazne nije presudna za promenu ponašanja deteta. Drugim rečima, roditelji greše kada misle da surovija kazna doprinosi većoj poslušnosti deteta. Npr. roditelj se odluči da u februaru kazni dete tako što do kraja školske godine neće moći da igra igrice, smatrajući da će takva vrsta kazne sigurno dovesti do promene ponašanja i razvoja određene zdrave navike. Treba imati na umu da kazna samo doprinosi stopiranju lošeg ponašanja deteta, ali ga ne uči zdravoj navici, i da surove kazne često dovode samo do pogoršanja odnosa roditelj-dete. Kazna je efikasna ako je umerene oštrine i sledi neposredno nakon lošeg ponašanja deteta. Pored oštrine kazne i njene uvremenjenosti, bitno je da roditelji ne kažnjavaju dete aktivnostima koje su važne za njegov razvoj – npr. čitanjem lektire ili vežbanjem matematike. Na taj način detetove obaveze pretvara u „noćnu moru“ i za njih vezuje negativne emocije, što dugoročno može imati nepovoljne posledice. Preporuka je da se dete kažnjava aktivnostima koje ne voli da radi (npr. spremanjem sobe), ili ukidanjem onih koje voli da radi (npr. gledanje televizije).
Kada je nagrađivanje u pitanju, važno da roditelji vode računa da nagrade budu motivišuće za promenu i primerene uzrastu deteta. Dakle, preferencije i interesovanja deteta su presudne prilikom odluke kako nagraditi dete. Nije preporuka da se deca osnovnoškolskog uzrasta nagrađuju novcem. Kao nagradu, roditelji mogu izabrati neku zajedničku aktivnost (odlazak na izet, spremanje omiljene hrane), mogućnost da prespava jednu noć kod druga/drugarice i sl. Naravno, vrsta nagrade zavisiće od toga šta je to što je detetu važno i koje su aktivnosti u kojima ono uživa.
Ista nagrada/kazna neće imati isti efekat u različitim situacijama, tako da je važno voditi računa o kontekstu njihove primene. Na primer, nije isto da li će roditelji kod kuće ili u supermarketu kazniti dete odlaskom „u ćošak“ da se smiri,. U drugom slučaju je nemoguće kaznu primeniti neposredno nakon nepoželjnog ponašanja i stoga neće imati isti efekat. Isti je slučaj i sa nagradom, gde treba voditi računa da ju je moguće realizovati u bliskom vremenskom periodu, jer će u suprotnom izgubiti svoju svrhu.
Pored nagrada i kazni, deca najviše uče iz roditeljskog ponašanja. Roditelji predstavljaju uzor deci i ona svakodnevno uče posmatrajući njihov način reagovanja, rešavanja problema, odnos prema obavezama, i sl. Npr. roditelji često objašnjavaju deci kako moraju da budu odgovorna, ne kasne, rešavaju zadatke na vreme, a onda sami to ne čine – kasne, zaboravljaju ono što su obećali i sl. Ili, savetuju decu kako u problemskoj situaciji treba ostati miran i staložen, a sami paniče kada se nađu u istoj. Dete nesvesno uči ugledajući se na model (roditelja) i velika je verovatnoća da insistiranje da bude odgovorno ili mirno u problemskoj situaciji neće ništa značiti ako i sami ne demonstriraju takvo ponašanje.
Održavanje zdravih navika kod dece roditelji mogu postići jedino ukoliko su dosledni (svaki put urade ono što kažu), uporni (ne odustaju od postavljenih ciljeva) i strpljivi jer je detetu neophodno vreme da bi nova ponašanja prešla u rutinu. Drugim rečima, ukoliko roditelji kazne/nagrade dete na određeni način, važno je da ne popuste/ispune dato obećanje, i kao što je već pomenuto ponašaju se u skladu sa onim čemu uče svoje dete. Strpljenje je takođe veoma važno, jer je vrlo verovatno da dete neće posle jedne kazne/nagrade ili objašnjenja da određeno ponašanje nije dobro, trajno usvojiti zdravu naviku.
Na kraju bismo još jednom istakli da učenje jeste veoma važno za razvoj zdravih navika kod dece, i da je na roditeljima da to prepoznaju i pronađu pravu meru između zahteva, podrške i ograničenja. Budite otvoreni za različite mogućnosti, istrajni i uporni, osluškujte svoje dete i njegove potrebe, i sigurno ćete uspeti da ostvarite željene ciljeve.
dr Olja Dukić
• učenje nagrađivanjem i kažnjavanjem i
• učenje po modelu.
Pravilna upotreba sistema nagrađivanja i kažnjavanja podrazumeva nekoliko faktora koje je važno uzeti u obzir: način na koji roditelji primenjuju nagradu i kaznu, osobine i karakteristike deteta i kontekst u kojem se upotrebljavaju.
Roditelji biraju različite načine na koje nagrađuju i kažnjavaju decu. Kada govormo o kažnjavanju, važno je da vodimo računa o nekoliko stvari: oštrini kazne, uvremenjenosti i vrsti kazne. Istraživanja su pokazala da oštrina kazne nije presudna za promenu ponašanja deteta. Drugim rečima, roditelji greše kada misle da surovija kazna doprinosi većoj poslušnosti deteta. Npr. roditelj se odluči da u februaru kazni dete tako što do kraja školske godine neće moći da igra igrice, smatrajući da će takva vrsta kazne sigurno dovesti do promene ponašanja i razvoja određene zdrave navike. Treba imati na umu da kazna samo doprinosi stopiranju lošeg ponašanja deteta, ali ga ne uči zdravoj navici, i da surove kazne često dovode samo do pogoršanja odnosa roditelj-dete. Kazna je efikasna ako je umerene oštrine i sledi neposredno nakon lošeg ponašanja deteta. Pored oštrine kazne i njene uvremenjenosti, bitno je da roditelji ne kažnjavaju dete aktivnostima koje su važne za njegov razvoj – npr. čitanjem lektire ili vežbanjem matematike. Na taj način detetove obaveze pretvara u „noćnu moru“ i za njih vezuje negativne emocije, što dugoročno može imati nepovoljne posledice. Preporuka je da se dete kažnjava aktivnostima koje ne voli da radi (npr. spremanjem sobe), ili ukidanjem onih koje voli da radi (npr. gledanje televizije).
Kada je nagrađivanje u pitanju, važno da roditelji vode računa da nagrade budu motivišuće za promenu i primerene uzrastu deteta. Dakle, preferencije i interesovanja deteta su presudne prilikom odluke kako nagraditi dete. Nije preporuka da se deca osnovnoškolskog uzrasta nagrađuju novcem. Kao nagradu, roditelji mogu izabrati neku zajedničku aktivnost (odlazak na izet, spremanje omiljene hrane), mogućnost da prespava jednu noć kod druga/drugarice i sl. Naravno, vrsta nagrade zavisiće od toga šta je to što je detetu važno i koje su aktivnosti u kojima ono uživa.
Ista nagrada/kazna neće imati isti efekat u različitim situacijama, tako da je važno voditi računa o kontekstu njihove primene. Na primer, nije isto da li će roditelji kod kuće ili u supermarketu kazniti dete odlaskom „u ćošak“ da se smiri,. U drugom slučaju je nemoguće kaznu primeniti neposredno nakon nepoželjnog ponašanja i stoga neće imati isti efekat. Isti je slučaj i sa nagradom, gde treba voditi računa da ju je moguće realizovati u bliskom vremenskom periodu, jer će u suprotnom izgubiti svoju svrhu.
Pored nagrada i kazni, deca najviše uče iz roditeljskog ponašanja. Roditelji predstavljaju uzor deci i ona svakodnevno uče posmatrajući njihov način reagovanja, rešavanja problema, odnos prema obavezama, i sl. Npr. roditelji često objašnjavaju deci kako moraju da budu odgovorna, ne kasne, rešavaju zadatke na vreme, a onda sami to ne čine – kasne, zaboravljaju ono što su obećali i sl. Ili, savetuju decu kako u problemskoj situaciji treba ostati miran i staložen, a sami paniče kada se nađu u istoj. Dete nesvesno uči ugledajući se na model (roditelja) i velika je verovatnoća da insistiranje da bude odgovorno ili mirno u problemskoj situaciji neće ništa značiti ako i sami ne demonstriraju takvo ponašanje.
Održavanje zdravih navika kod dece roditelji mogu postići jedino ukoliko su dosledni (svaki put urade ono što kažu), uporni (ne odustaju od postavljenih ciljeva) i strpljivi jer je detetu neophodno vreme da bi nova ponašanja prešla u rutinu. Drugim rečima, ukoliko roditelji kazne/nagrade dete na određeni način, važno je da ne popuste/ispune dato obećanje, i kao što je već pomenuto ponašaju se u skladu sa onim čemu uče svoje dete. Strpljenje je takođe veoma važno, jer je vrlo verovatno da dete neće posle jedne kazne/nagrade ili objašnjenja da određeno ponašanje nije dobro, trajno usvojiti zdravu naviku.
Na kraju bismo još jednom istakli da učenje jeste veoma važno za razvoj zdravih navika kod dece, i da je na roditeljima da to prepoznaju i pronađu pravu meru između zahteva, podrške i ograničenja. Budite otvoreni za različite mogućnosti, istrajni i uporni, osluškujte svoje dete i njegove potrebe, i sigurno ćete uspeti da ostvarite željene ciljeve.
dr Olja Dukić
timcentar.rs