Однос детета с родитељима даје образац за све будуће односе

јануар 25, 2017

Физичка и емоционална веза између маме и бебе није важна само за регулисање њезиног физиолошког стања, већ је кључна за бебин емоционални, психолошки и интелектуални развој

Сви знамо да мале бебе не пристају на одгађање задовољавања њихових потреба. Плачу, вичу, тужно завијају, привлаче пажњу на све начине које могу и знају не би ли добиле оно што у том тренутку стварно требају. Но јесте ли знали да осим примарних потреба о којима се навелико прича, као што су потреба за храном и сном, постоје и оне мање опипљиве, но физиолошки једнако важне? Потреба за њежношћу, додиром, физичким контактом, мајчиним присуством нужна је за бебино преживљавање и целовити развој.
Нажалост, тек се недавно откривена чињеница да физичка и емоционална веза између маме и бебе није важна само за регулисање њеног физиолошког стања, већ је кључна за бебин емоционални, психолошки и интелектуални развој. Мамина телесна присутност умирује откуцаје бебиног срца, успорава и продубљује њено дисање, испуњава бебино тело осећајем мира, угоде и сигурности. Управо је тај осећај сигурности, блажене препуштености, и поверења, кључан за формирање емоционално и психолошки стабилне одрасле особе.
Седам начина зближавања с бебом
Кроз задовољавање бебиних примарних емоционалних потреба мама дете храни осећајем сигурности и спокоја – беба упија то стање и оно с временом постаје целоживотни део ње. Кроз родитељско мажење, грљење, масирање и додиривање беба полако упознаје властито тело. Физичка блискост и контакт кожа на кожу су толико важни управо зато што помажу бебама да “освоје” своје тело и почну се осећати “добро у својој кожи”.
Четврто тромесечје – мама и беба су стопљене, њихове потребе су испреплетене
У периоду интензивне повезаности који следи одмах након рођења беби је тешко разазнати где завршава она, а почиње мама. То се раздобље често назива и четврто тромјесечје трудноће – мама и беба су стопљене, а њихове су потребе испреплетене. Њежност, топлина тела и блискост у том су периоду нашим малим сисавцима важнији и од саме хране.
Пуштање бебе да плаче противи се родитељском инстинкту
Један од најсликовитијих примера који описује овај феномен је познати експеримент психолога Х.Ф. Харлова изведен на резус мајмунчићима. Када се маленим мајмунчићима понудио избор између две лимене маме – једне, која је нудила храну, и друге која је пружала топлину, мајмунчићи су без изнимке бирали ону другу. Комад меке тканине постављен на лимену “маму” био им је толико важан јер је реплицирао један од кључних елемената нужних за нормалан развој – топлину и мекоћу маминог крзна. Док су од прве маме трчећи узимали храну, цијели су дан висили на другој мами, покушавали је дозвати у контакт и побудити њезин интерес.
Две велике истине о беби и мами након порођаја
Када год су били преплашени, бежали су “меканој” мами, не би ли им њезина топлина и мекоћа помогла регулирати стања тензије и стреса. Мајмунчићи који су били закинути за контакт с мамом – који никада нису осетили мамину блискост и њежност, израсли су у социјално неприлагођене јединке. Пошто је главни однос – онај маме и младунчета – по чијем се узору формирају сви други – подбацио, млади мајмунчићи нису добили потребне алате који би им омогућили нормално социјално функционисање. Били су агресивни, устрашени, и неспособни да остваре било какав контакт. Игнорисање детета опасније је од физичког злостављања
Однос с нашим родитељима даје нам образац за све будуће
Овај пример можемо видети као занимљив експеримент развојне психологије, но он прича и дубљу причу. Однос с нашим родитељима даје нам образац који ћемо инстинктивно уносити у све будуће односе. Мама и тата нас уче како се воли, како се изражавају емоције; од њих учимо што значи бити сретан, тужан, љут – они су наш путоказ и наша водиља. Оно што они кажу, не кажу и покажу остаје дио нас.
Покажите детету своју срећу, али и љутњу и тугу
Не би ли били што бољи родитељи нашој деци важно је да освестимо своје обрасце, да одлучимо што желимо преносити даље, а што желимо мењати. Важно је да разумемо дечје развојне фазе, да се покушавамо повезати с мислима и осећајима наше деце, да се стављамо у њихове ципеле, чак и када се то чини јако тешким.
 
Извор: klokanica.24sata.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама