Овај чланак се неће бавити уобичајеним безобразлуком који често називамо хистеријом. Хистерија у дневном разговору подразумева нешто што у суштини хистерија и није. Дакле ваше дете није хистерично уколико јако плаче када се удари или када нешто не иде по његовом или њеном плану. Често је то само преувеличавање родитеља, који поред својих проблема дечији плач доживљавају много горим него што то јесте.
Хистерија је са друге стране један од облика анксиозности која превазилази границе очекиваног и може довести до напада. Вероватно сте некада дошли у сусрет, чули или видели како права хистерија изгледа и верујемо да претпостављате да долази из невероватне количине страха, нервозе или стреса. У овом чланку бавићемо се управо правом хистеријом код деце и тиме како се према томе треба поставити.
Веома осетљива деца имају урођени темперамент који их чини осетљивима на унутрашња и спољашња искуства. Ова деца се често називају анксиозном, тешком децом, осетљивом, хистеричном, експлозивном и веома емотивном. Родитељи их често доживљавају као децку тешког и нефлексибилног карактера. Ова деца обично тешко преживљавају период промена, нове или непознате околности, нове активности, а могу их изнервирати чак и благи стресори попут обичне свађе. Деца са оваквим склоностима често нису у стању да сама помогну себи. Зато смо ми овде, да вас упутимо као родитеље како да се носите са проблемима овакве деце. Дакле, шта родитељ треба да ради?
Замислите скалу која се крец́е од 1 до 10. Шта стресира просечно дете? То углавном могу бити ситуације као што су осец́ање физичке непријатности, искључење или изолација или фрустрираност због немогућности решавања неког задатка. Ове ствари се на скали коју смо помињали региструју у наранџастој боји, дакле зона 6 или 7. Међутим можда ваше осетљиво дете доживљава ове стресора као 8, 9 или 10, што је црвена зона. Односно оно није у стању да нормално процесуира неке стресоре и доживљава их већима него што они заиста јесу. Ваше дете у сукобима са таквим стресорима постаје хистерично, ирационално, а манифестује то кроз вриштање, отпор и потпуно губљење контроле. Љутити се на дете које је у црвеној зони коју смо помињали је као бацање масти на ватру. Дакле у овим ситуацијама је боље да останете у хладној зони.
Рутинска очекивања од детета (као што су време за спавање, одлазак у школу, учешц́е у тимским спортовима) могу вам изгледати као да би требало да буду благи стресори, али анксиозна деца могу да их доживе као велике стресоре. Можда мислите да ове ствари не би требало да толико иритирају ваше дете, али та пресуда нец́е помоц́и детету да научи како да се смири. Међутим не треба губити наду, јер су решења могућа и испоставља се да много когнитивне и емоционалне преквалификације може помоћи. Такође немојте брзо помислити како је ово само посао терапеута! Ово је посао у којем мора постојати и константна родитељска брига и константна подршка. Дете које нема подршку у борби против јачих напада хистерије, неће успети да се извуче из овог надасве негативног обрасца понашања.
У неуролошком смислу, када ваше дете има слом живаца или хистерију, оно доживљава својеврсни недостатак рада амигдале у мозгу. Емоционални део њиховог мозга реагује на стресор као да је предатор, а то изазива бурну реакцију. Родитељи ове деце треба да развију вештине у самосмирењу како би помогли својој деци да науче и себе да се смирују. У хитним случајевима у авиону, врец́а са кисеоником мора прво да оде до родитеља како би онда оптимално помогли свом детету.
Рационални и интелигентни родитељи могу лако пасти у замку да раде све погрешне ствари са оваквом децом. Наша склоност да пружимо сигурност током тренутка у црвеној зони је изузетна по томе колико је типична и колико спектакуларно може да не успе да помогне у постизању циљева смиривања детета. Без обзира да ли је анксиозност изазвана рођенданском прославом, фудбалским тренингом или домац́им задатком, детету је у мислима страх и верујте да није добро да се са њима објашњавате током овакве кризе.
Родитељи треба да буду тихи и пажљиво размисле о томе шта говоре својој деци у том тренутку. Требало би применити методе које користе терапеути у оваквим ситуацијама. Значи немојте осуђивати своје дете, нити га грдити када има напад ако сте већ проценили да је стање другачије него обично. Односно да њихова хистерија превазилази дечији плач, јер све може погоршати стање детета у том тренутку.
Стрес је заразан
Неуро истраживања су документовала оно што смо одувек интуитивно знали: да када се једна особа осећа анксиозно и узнемирено, то утиче и активира исте емоције у другој особи. Деца знају шта њихови родитељи осец́ају према њима. Осетљива деца могу да открију чак и благо негативна осец́ања, а њихова реакција може да оде у хистерију ако осете да њихови родитељи размишљају: „О, не, ево је опет“, „Немам времена за ово сада“ или „Зашто није као сва друга деца?”
Да то је истина. Узнемиреној деци је боље са зен будистима као родитељима. Међутим претпостављамо да нисте зен будиста, односно да сте нормална особа са свим својим манама и врлинама, шта чинити онда?
Требало би да покушамо да постигнемо што је могуц́е мирније емоционално стање када реагујемо на хистерију нашег детета. Ево још корисних смерница за контролу у оваквом тренутку:
Потврдите осећања вашег детета
Запамтите да емпатија није једнака слагању. Током хистеричног слома, ваше дете ће имати повец́ан број откуцаја срца, деловаће ирационално и неутешно, и биће „преплављено“ хормонима стреса (који изазивају главобоље и болове у стомаку). Колико год вам деловало хиперболисано, ово се стварно догађа током напада хистерије.
Највећи изазов за родитеља у овом тренутку је да не постане презрив, јер то доводи до тога да дете почиње да вришти како би мами и тати јасно ставило до знања колико је узнемирено. Уместо тога да регаујете као полицајац и кажете “ не то мораш овако или онако”, потрудите се да будете стрпљиви и да јасно ставите до знања да разумете оно кроз шта ваше дете пролази.
Реците себи: Моје дете ради најбоље што може, с обзиром на њено или његово емоционално стање. Он или она није у стању да превазиђе свој темперамент. Саосец́ање ц́е довести до бржег решавања испада вашег детета, иако ц́е то увек трајати дуже него што желите.
Слушај и понови
Док мирно седите и слушате своје дете, покушајте само да поновите оно што вам оно говори. Немојте се свађати. Реците им да пажљиво слушате, говорите полако и врло тихо.
Анксиозност је попут гравитације – оно што иде горе, мора се и спустити. Другим речима, паника вашег детета ц́е порасти, али ц́е увек јењавати током времена. Циљ родитеља треба да буде „контрола“, што значи пажња да се стање не погоршава свађањем, критиковањем или чак превеликим причањем, јер свака стимулација може да задржи емоције вашег детета и да их то касније преплави или да их за тили час спопадне већи напад анксиозности или хистерије.
Наравно немојте да размазите своје дете
Уверите се да овај приступ неће размазити ваше дете, већ да помоћи у бољем третирању стања високе анксиозности. Иако вам се може чинити да је потребно превише времена или да појачавате лоше понашање, запамтите да други казнени приступи нису функционисали.
Запамтите стару изреку „Једина особа коју можете контролисати сте ви сами“
Пошто сте вероватно узнемирени што је ваше дете узнемирено, моделирајте своје „самосмиривање“ тако што ц́ете радити вежбу дисања. Удишите полако током пет секунди и полако издахните у наредних пет секунди. Изучите неке методе самосмиривања јер ће вам бити неопходне уколико имате овакав проблем са дететом. Како ви будете постајали фокусиранији на сопствене вештине самосмиривања, ваше дете може одлучити да вам се у томе придружи. Друге предности експлицитног фокуса на самоконтролу су то што служите као узор свом детету, а фокусирање на самоконтролу може помоћи у другим областима живота.
У појединим случајевима хистерије или огромне аксиозности, проблем може решити ометање или неки вид дистракције. Постоје разни начини да се ово учини. Поделите са својим дететом неку причу из вашег детињства, поделите са њим или са њом неко искуство када сте се ви осећали исто када осетите да се напад хистерије може десити. Покушајте да им скренете пажњу са њиховог тренутног проблема, разговором. Овакав разговор, може послужити као згодан маневар да покажете детету да није једино које има проблем и да се сваки проблем да решити. Овакав приступ је често најздравији јер може допринети изградњи бољег односа између родитеља и детета
Сви људи имају користи од ове вештине самосмиривања, познате и као „емоционална регулација“. То је један од камена темељаца емоционалне интелигенције. Смирити се јер вец́ина родитеља тинејџера треба да ради на самосмирењу како би се изборила са горуц́им проблемима адолесценције.
Али родитељи мале деце са осетљивим и анксиозним темпераментом такође могу открити да морају да постану супер вешти у стрпљењу и самосмирењу у раном одгајању деце. Попут многих аспеката родитељства, наша деца моделирају, интернализују и уче емоционалну регулацију од нас.
Извор: digitalni-psiholog.com