Zahtevi koji se nađu pred decom tokom njihovog obrazovanja iz godine u godinu sve su veći, gradivo obimnije, a svakodnevne obaveze sve napornije, pa se školarci, a naravno i njihovi roditelji, teško nose s tolikom količinom stresa.
Naravno, na tom putu teško je izbeći loše ocene koje izazivaju veliko razočaranje kod dece, a i kod roditelja.
Jedno je sigurno: nema deteta koje nije dobilo barem jednom lošu ocenu! Međutim i tu se mišljenja razlikuju jer je za jedne loša ocena npr. trojka dok drugi lošim ocenama smatraju samo one negativne. Bilo kako bilo, očekivanja su velika, kako učenika, tako i njihovih roditelja.
Često i roditelji svojim stavom mogu nametnuti detetu stres pa zbog prevelikih očekivanja ili straha izazovu kontraefekt.
Roditelji bi trebalo da se suzdrže od kritikovanja, kažnjavanja, prekidanja komunikacije ili kažnjavanja deteta dok se ocena ne popravi jer to može stvoriti ogroman pritisak. Zato je bolja taktika primeniti druge, pozitivne strategije poput slušanja, ohrabrivanja, prihvatanja, poštovanja…
Takođe, vrlo je opasan i trend proseka 5,0 koji osim što frustrira dete, narušava odnose između roditelja i dece zbog prevelikih očekivanja izazvanih strahom. Zato bi roditelji morali da paze da ne stvaraju pritisak detetu ili ga stalno okrivljuju zbog tog neuspeha.
Iako su ocene bitne za dalje školovanje, roditelji treba da budu svesni toga da vrednost deteta nikako ne određuju njegove školske ocene, već da se radi o osobi s nizom vrlina i sposobnosti, pa i u slučaju lošijih ocena.
Prva greška koju roditelji čine je kada ocene smatraju jedinim merilom detetovog znanja, a to u suštini ne mora biti tako. Sledeća je greška naša anksioznost ili nezadovoljstvo time, a rešenje je u načinu na koji sagledavamo celu situaciju. Vrlo je važno ne etiketirati dete kao nedovoljno uporno, nezainteresovano, nego pokušati sagledati celu situaciju, na način što je sve doprinelo tome da dete dobija loše ocene.
Praksa je pokazala – što se sami bolje nosimo s ‘neuspehom’ našeg deteta, to će se i ono samo brže oporaviti od onoga što smatramo neuspehom. Lošu ocenu treba shvatiti kao poruku o tome da je za neki predmet ili deo gradiva nekog predmeta potrebno uložiti više truda. Detetu treba jasno reći kako očekujemo da lošu ocenu popravi i u kojem periodu i proveriti da li mu u tome treba naša pomoć, a bez propratnih loših osećanja razočarenja ili ljutnje što nije bilo drugačije.
Loše ocene ne mogu se izbeći, dodaje ona, uz savet da baš uvek detetu treba jasno dati do znanja kako ne mislimo da je ocena zaista mera njegovih sposobnosti ili njegovih vrednosti.
Posebnu pažnju treba posvetiti onim slučajevima kada većina ili barem više od polovine razreda dobija negativne ocene iz nekog testa, što je jasan znak ili da je test bio neprimeren po težini ili da je bilo nekih propusta prilikom usvajanja ili utvrđivanja gradiva, a kada roditelji ne bi trebalo da se ustručavaju da se savetuju s predmetnim nastavnikom.
Svakako, ne doživljavaju sva deca isto neuspeh u školi, pa roditelji moraju pažljivo pristupiti ovom problemu.
Deca koja su preosetljiva na neuspeh ujedno su sklona grešku tražiti u sebi, zato ih kroz podršku za sve što su prethodno dobro učinili treba jačati za dalja postignuća. Onu decu koja se prema izvršavanju svojih obaveza odnose nemarno i sklona su da traže izgovore i opravdanja treba suočavati s time što je njihova odgovornost.
Kako se školski dani ne bi pretvorili u pravo mučenje, roditelji treba da budu podrška, a neprekidno učenje s detetom nije dobar model njegova napretka.
To je pitanje koje prevazilazi pojedinačna nastojanja, a škola se voli kroz jačanje zajedništva, pripadanja, osećaj ne samo pojedinačnog uspeha, nego onoga što je uspeh odeljenja, škole u celini. Decu je važno podsticati da sve zadatke koje mogu urade sami, a pomoć se pruža u onom delu koji je potreban. Neprekidno učenje s detetom svakako nije dobar model detetovog napretka, iako se to roditeljima možda tako trenutno čini.
Deca različito reaguju na ocene
Neka deca vrlo teško prihvataju loše ocene pa su čak ponekad sklona pokazivati reakcije poput depresije, povlačenja, gubitka samopoštovanja, agresivnosti i psihosomatskih tegoba. Ovde je vrlo bitna podrška roditelja, a u nekim situacijama i stručna pomoć.
Druga deca znaju reagovati još većim otporom prema učenju, uz stav da ih nije briga za ocene, što je zapravo vrlo čest psihološki odbrambeni mehanizam.
Neka deca misle da su njihove ocene slučajnost i da zavise od simpatija ili antipatija učitelja. Ovakav tip učenika trebalo bi da shvati da uči za sebe, a ne za učitelja ili roditelje – roditelji zato treba da pohvale dete za svaku dobru ocenu, a kod loše da mu ponude pomoć.
Ambiciozna deca raduju se učenju, a kad dobiju lošu ocenu, reaguju racionalno i ne dopuštaju da ih savlada stres – njih neuspeh samo motiviše. Ukoliko dete izgubi volju za školom čim dobije lošu ocenu, treba mu pomoći savetom i ohrabriti ga. Roditelji se moraju pobrinuti da ne izgubi motivaciju i veru u sebe.
Dete perfekcionista koje isključivo želi odlične ocene samo sebi stvara pritisak, ali treba naučiti da loša ocena nije nikakav kraj sveta. Roditelji ni u kom slučaju ne bi trebalo da pritiskaju dete.
Izvor: Ringeraja