Nedavni početak školske godine doneo je sa sobom miris svežih olovaka, novih patika i novu rundu pitanja „Šta ste radili danas u školi?“
Već generacijama, najčešći odgovor na ovo pitanje bio je „Ništa“, zatim sledi „Ne znam“ i njegov rođak, „Ne sećam se.“
Kada je moja ćerka pošla u predškolsko, bila sam očajna da saznam šta je radila celo jutro, ali nisam mogla dobiti nikakvu informaciju od nje. Neki stručnjaci preporučuju davanje deci prostora i vremena za dekompresiju pre nego što se upustimo u ovo pitanje. Pokušala sam, ali odgovora nema ni na vidiku. Drugi su me savetovali da pitanja preciziram. Internet obiluje listama vrckavih alternativa za „Kako si proveo dan?“ Ali, kada sam pitala svoju ćerku šta ju je danas nasmejalo ili koje igre je igrala napolju, suočila sam se sa uzdasima iritacije i nedvosmislenog odgovora: „Prestani da mi dosađuješ!”
Kada je počela ova školska godina, pokušala sam novi pristup za stolom. „Da li želiš da čuješ o mom danu?”, upitala sam svoju ćerku.
I tog dana i svakog dana kasnije, ona nikada nije rekla „Ne”. Dakle, ja joj pričam o sastancima i fotokopiranju, zaglavljenom štampaču i izgubljenim pa pronađenim ključevima. Ja joj pričam o igrama na igralištu, savetima koje sam davala i koliko dece je tražilo da ide do doktora. Ja sam, inače, učiteljica u njenoj školi.
Onda, kao da dolazi na red u igri „Čoveče ne ljuti se”, moja ćerka mi govori o svom danu. Slušam koju knjigu je čitala u biblioteci, kako je prezula gumene čizme i obula patike, i zašto je nakratko izašla sa časa. Govori mi ko je bio šaptač u učionici i pored koga je sedela za vreme užine. Tada peva pesmu „Ide buba Lazi”, golicajući me prstićima. Na kraju je pitam, da li ste seckali slova od papira, a ona odgovara, „Da, radili smo i to”.
Mislim da je moja ćerka najviše zainteresovana za otkrivanje misterije šta ja to radim kada nisam sa njom. Nije bitno da li ste programer, blagajnik, bloger, lekar, vozač autobusa ili domaćica, jer se ne radi o sitnicama vezanim za posao. Radi se o deljenju onog što nas čini nasmejanim i otvorenim, greškama koje smo napravili i onome što nam je bilo teško, kao i o interesantnim ljudima koje srećemo. Kada sam sve ovo podelila sa mojom ćerkom, ona je bila više nego spremna da podeli svoj dan sa mnom.
Posao je obično poslednja stvar koju želim da prepričavam kad dođem kući. Često mislim da bi rezime mog dana bio dosadan svima, uključujući i mene. Možda je mojoj ćerki isto tako dosadno i njeno skupljanje kocaka i prepisivanje slova. Ali ja se ipak radujem da čujem detalje njenog dana, a i ona mog.
Sinoć, dok smo sedele za stolom, ja sam počela da govorim o nekim planovima za sutra, a ona me je prekinula:
„Mama? Zar nećeš da mi pričaš kako si provela dan?“
Autor: Sara Akerman, pisac i učitelj