Kako sam svojoj deci izbila androide iz ruku

maj 28, 2016

Da sam imala mobilni telefon kada sam bila dete, to bi za mene bilo jednako beskrajnom putovanju u svemir sa iskusnim vodičem. Nažalost tehnologija, svaka u svoje vreme iskoči pred nas kao vesela aždaja na štrafte da nas zabavlja dok je se ne zasitimo i pređemo na sledeći nivo.
telefon
TV u boji je za mene bilo čudo tehnologije. Kutija u kojoj žive moje omiljene emisije i jedan crtać dnevno u 7.15. A telefon… Mnogo sam volela tu spravu. Pamtim je kao nešto na čemu je vazda stajao katanac, jer sam pravila ogromne račune pričajući sa drugaricama sakrivena iza troseda. Izlazak iz kuće, igranje u dvorištu je za mene ipak bilo nešto najvažnije i neodložno osim ako sam bolesna.
Od prvog mobilnog telefona koji je izgledao kao digitron, do ovog pametnjakovića koji je promenio mnogo toga. Neke stvari mi je neopisivo olakšao, ali njegovo prisustvo u mojoj kući u rukama moje dece je anulirao moj autoritet i prisustvo u njihovim životima. Problem sa kojim ne umem da se izborim. Pokušala sam da im objasnim da je gledanje u ekran koji trepće nezdravo i da bi trebalo da više vremena provode napolju.
Da mama, ali svi imaju androide. Njihove mame njima ne brane.
Ja sam zla majka.
Dok sam se okrenula da promešam ručak, svi su opet držali telefone u rukama.
Izvedite kuče napolje, eno je stoji pored vrata, samo što ne progovori. Hitno joj je.
Rekoh, izvedite kuče.
Deco, kuče!
Umirem od neizlečive bolesti, imam još tri dana života i eno ga crveni vanzemaljac na simsu povraća dugice.
Da li me neko čuje?
Samo da pređem još jedan nivo, nije red na mene, sad ona treba da izvede kuče.
Nije ni moj red, ja tek treba sutra. Sad je njegov red.
A takooo… Dajte mi svi telefone, i izvedite kuče. Ponesite i đubre, moraću da čekam još ko zna koliko nivoa dok ga neko ne iznese.
Pomislih na trenutak da im je doprlo do njihove dečje svesti da treba da se uči, pročita lektira, pospremi soba, pojede ručak koji svaki dan nađem kako sam ga prethodno veče ostavila, međutim ništa od toga se ne dešava. Mesecima…
Kada nisu hteli da jedu, pokazivala sam im slike izgladnele dece u Africi, pa ih je to dovoljno dotaklo i podstaklo da nešto pojedu. Sada nisam znala šta da im pokažem. Fejsbuk, Vajber, igrice su zamenile sve obroke, sve učenje i obaveze. Apsolutna hipnoza.
Svaka moja inicijativa da igramo društvene igre, slažemo slagalice, gledamo film, čitamo zajedno je bila propraćena zgađenim pogledom naspram procene koliko je to dosadno u odnosu na one divne male ekrane na kojima se nešto mrducka. Ako im uzmem telefone, neću moći da ih pozovem dok sam na poslu, pa ću se od brige pojesti.
E pa neće moći! Danas prestaje ta majmunska opsesija androidima!
Draga deco, od danas se igramo veselih devedesetih!
Juhuuu, je l’ ima aplikacija za to?
Ima, sad ću da vam podelim nove telefone iz devedesetih.
Jao mama, hvala ti. Imaćemo svi nove telefone. Ti si najdivnija!
O nema na čemu, za moju decu samo najbolje. Zapravo to su stari telefoni, ali oni su čudesni, videćete. Sa tim telefonima ćete imati bolji uspeh u školi, kuče će izlaziti redovno napolje, vi ćete izlaziti redovno napolje, soba će biti uredna i imaćete još vremena nešto da pročitate.
Ma, to je nemoguće da sve može preko telefona da se odradi.
Garantujem životom! Do raspusta i nakon raspusta se igramo te igre. Bićete druga deca, obećavam vam.
Mama, šta je ovo boktemazo? Ima ekran dva centimetra, nije ni u boji.
Moj nema ni fejsbuk ni igrice. Vidi kakav je grozan, svi će mi se rugati.
Moj ima punjač kao cigla. Vidi i zaklapa se na pola!
Moj savet vam je da kažete drugarima da je to čist hipsteraj i da je u pitanju jedna igra u kojoj vas oni nikada ne bi pobedili. Ni za sto života. Dakle, imate opciju da pozovete, da se javite, pošaljete i primite sms. E da, imate i digitron ako nešto treba da izračunate. Tako.
Karte, monopol, riziko, šah i knjige su vam na polici. Gajtan od TV nosim sa sobom na posao. Zovem vas za dva sata taman da čujete kako vam zvone telefoni. To se zove polifonik melodija. Jako simpatično.
Ugrejte ručak oko pola jedan.
Ljubi vas mama.
Izvor: Mondo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


3 komentara na "Kako sam svojoj deci izbila androide iz ruku

  1. svetlana kaže:

    i…niste napisali ono najbitnije….do kada je to trajalo, dajte nam savjet kako ste, ako ste uopste uspjeli u sta cisto sumnjam?

  2. Mila kaže:

    Imate sreće da su androidi, moji se ne skidaju sa ajfona.

  3. Svetlana kaže:

    Zasto se zalite na decu kad ste im sami dali telefone u ruke???Ja vas ne razumem.Sasvim bi im bilo dobro i bez “skupih”telefona”.I ja imam dete pa joj ne dam.Za sad joj ne treba.I eno nista joj ne fali…..

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama