Како сам својој деци избила андроиде из руку

мај 28, 2016

Да сам имала мобилни телефон када сам била дете, то би за мене било једнако бескрајном путовању у свемир са искусним водичем. Нажалост технологија, свака у своје време искочи пред нас као весела аждаја на штрафте да нас забавља док је се не заситимо и пређемо на следећи ниво.
telefon
ТВ у боји је за мене било чудо технологије. Кутија у којој живе моје омиљене емисије и један цртаћ дневно у 7.15. А телефон… Много сам волела ту справу. Памтим је као нешто на чему је вазда стајао катанац, јер сам правила огромне рачуне причајући са другарицама сакривена иза троседа. Излазак из куће, играње у дворишту је за мене ипак било нешто најважније и неодложно осим ако сам болесна.
Од првог мобилног телефона који је изгледао као дигитрон, до овог паметњаковића који је променио много тога. Неке ствари ми је неописиво олакшао, али његово присуство у мојој кући у рукама моје деце је анулирао мој ауторитет и присуство у њиховим животима. Проблем са којим не умем да се изборим. Покушала сам да им објасним да је гледање у екран који трепће нездраво и да би требало да више времена проводе напољу.
Да мама, али сви имају андроиде. Њихове маме њима не бране.
Ја сам зла мајка.
Док сам се окренула да промешам ручак, сви су опет држали телефоне у рукама.
Изведите куче напоље, ено је стоји поред врата, само што не проговори. Хитно јој је.
Рекох, изведите куче.
Децо, куче!
Умирем од неизлечиве болести, имам још три дана живота и ено га црвени ванземаљац на симсу повраћа дугице.
Да ли ме неко чује?
Само да пређем још један ниво, није ред на мене, сад она треба да изведе куче.
Није ни мој ред, ја тек треба сутра. Сад је његов ред.
А такооо… Дајте ми сви телефоне, и изведите куче. Понесите и ђубре, мораћу да чекам још ко зна колико нивоа док га неко не изнесе.
Помислих на тренутак да им је допрло до њихове дечје свести да треба да се учи, прочита лектира, поспреми соба, поједе ручак који сваки дан нађем како сам га претходно вече оставила, међутим ништа од тога се не дешава. Месецима…
Када нису хтели да једу, показивала сам им слике изгладнеле деце у Африци, па их је то довољно дотакло и подстакло да нешто поједу. Сада нисам знала шта да им покажем. Фејсбук, Вајбер, игрице су замениле све оброке, све учење и обавезе. Апсолутна хипноза.
Свака моја иницијатива да играмо друштвене игре, слажемо слагалице, гледамо филм, читамо заједно је била пропраћена згађеним погледом наспрам процене колико је то досадно у односу на оне дивне мале екране на којима се нешто мрдуцка. Ако им узмем телефоне, нећу моћи да их позовем док сам на послу, па ћу се од бриге појести.
Е па неће моћи! Данас престаје та мајмунска опсесија андроидима!
Драга децо, од данас се играмо веселих деведесетих!
Јухууу, је л’ има апликација за то?
Има, сад ћу да вам поделим нове телефоне из деведесетих.
Јао мама, хвала ти. Имаћемо сви нове телефоне. Ти си најдивнија!
О нема на чему, за моју децу само најбоље. Заправо то су стари телефони, али они су чудесни, видећете. Са тим телефонима ћете имати бољи успех у школи, куче ће излазити редовно напоље, ви ћете излазити редовно напоље, соба ће бити уредна и имаћете још времена нешто да прочитате.
Ма, то је немогуће да све може преко телефона да се одради.
Гарантујем животом! До распуста и након распуста се играмо те игре. Бићете друга деца, обећавам вам.
Мама, шта је ово боктемазо? Има екран два центиметра, није ни у боји.
Мој нема ни фејсбук ни игрице. Види какав је грозан, сви ће ми се ругати.
Мој има пуњач као цигла. Види и заклапа се на пола!
Мој савет вам је да кажете другарима да је то чист хипстерај и да је у питању једна игра у којој вас они никада не би победили. Ни за сто живота. Дакле, имате опцију да позовете, да се јавите, пошаљете и примите смс. Е да, имате и дигитрон ако нешто треба да израчунате. Тако.
Карте, монопол, ризико, шах и књиге су вам на полици. Гајтан од ТВ носим са собом на посао. Зовем вас за два сата таман да чујете како вам звоне телефони. То се зове полифоник мелодија. Јако симпатично.
Угрејте ручак око пола један.
Љуби вас мама.
Извор: Мондо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Како сам својој деци избила андроиде из руку

  1. svetlana каже:

    i…niste napisali ono najbitnije….do kada je to trajalo, dajte nam savjet kako ste, ako ste uopste uspjeli u sta cisto sumnjam?

  2. Mila каже:

    Imate sreće da su androidi, moji se ne skidaju sa ajfona.

  3. Svetlana каже:

    Zasto se zalite na decu kad ste im sami dali telefone u ruke???Ja vas ne razumem.Sasvim bi im bilo dobro i bez “skupih”telefona”.I ja imam dete pa joj ne dam.Za sad joj ne treba.I eno nista joj ne fali…..

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама