Kao majka dvoje dece, morala sam da pročitam gomilu knjiga o disciplini i tada sam shvatila su svi saveti u stvari oblici jedne ideje: kontrola i upravljanje decom.
To je jedan oksimoron: rekli smo da želimo da podižemo decu koja će biti autonomna, hrabra, humana i duboki mislioci kada postanu odrasli. Građani demokratije. Lideri sveta. Ipak, naša disciplina u kući i školi i dalje odražava tekovine industrijske revolucije. Kontrola kroz nagrade i kazne, i pravilo da, kada sediš mirno i jednostavno radiš ono što je rečeno možeš požnjeti korist.
Iako izgleda kao besprekorno ponašanje i dobra disciplina, učenje dece da sede skrštenih ruke i govore „Da, mama” može biti veoma opasno.
Zašto je dobro imati dete jake volje
Mi smo u 21. veku, u eri novih kulturnih ratova: inovacija, terorizma, fundamentalizma, uspona kreativne klase, klimatskih promena, povećanja nejednakosti, globalnog državljanstva, i poremećaja u visokom obrazovanju. Disciplina štapa i šargarepe ne uči decu kako da misle, angažuju se ili budu u interakciji sa ovim velikim pitanjima i postaju moralno sofisticirani ljudi.
Čitala sam da moramo da verujemo jedni drugima u našim domovima, borimo se sa tim šta znači živeti i učiti zajedno, baviti se sukobom i praktikovati veštine rešavanja konflikata. Slažem se sa tim. Moja pravila tipa: stavi svoj prljav veš u korpu – nisu ništa drugo do stalno prigovaranje.
Zamenila sam pravila za više pažljivog razgovora o tome kako želimo (ako želimo, i zašto) da držimo odeću čistom. Treba uključiti decu u život.
Iako je to zapravo jedan haos.
Takođe je i veoma interesantno. Moja deca po prvi put misle, raspravljaju se i bore za izgradnju efikasnog sistema i ja to radim sa njima, a ne njima.
Nakon godina zahtevanja da rade ono što im je rečeno i čekaju moje „bravo” jer su me poslušali, ne razmišljajući previše samostalno ni zalažući se suviše glasno za svoje interese, moja deca, 8 i 10 pitaju, „Mama? Da li možemo nekako da budemo dobri pa da dobijemo kolače?” A ja kažem, „Kolači? Nagrade su vid staromodne discipline, mama to ne radi više. Hajde da pravimo kolače zajedno!”
Oni kažu, „Da li ćeš nam proveriti domaće zadatke?” Ja kažem, „Zašto je domaći zadatak važan? Šta misliš? Da li se svi slažu oko domaćih zadataka? Šta znači kad uradiš domaći zadatak dobro? Kako znaš kad to uradiš?” Češkaju se po glavi i razmišljaju o tome.
„Zašto moramo da čistimo svoje sobe?” Pitaju oni, gurkajući se laktovima međusobno pored blesave mame sa novim roditeljskim planovima. Ranije sam bio tiranin, pravi zmaj u vezi sa čistoćom njihovih soba. Tada sam se zapitala: „Zašto?” Odgovor „Zato što ja tako kažem,” je zvučao šuplje iz perspektive nekoga ko želi da podstakne ličnu inicijativu i samostalno rešavanje problema.
Zato kažem, „Odlično pitanje. Sazovimo porodični sastanak i odlučimo”, i to i radimo, a oni odluče da bi oni želeli da organizuju svoje igračke kako bi mogli da ih vide i pronađu.
Moja diktatura je gotova.
Nisam se osećala dobro kad sam postupala kao kapetan, lider, kao što je većina tradicionalnih knjiga o disciplini zahtevala da radim. Uvek sam se osećala nepošteno predstavljajući se svojoj deci kao mudra i moćna: Kažnjavač lošeg ponašanja sa posledicama i Nagrađivač dobrog ponašanja sa kolačićima. Sada sam slobodna. Mi se svi razvijamo. Baš kao što i oni, i ja radim na tome da postanem hrabra, nezavisna, promišljena i empatična osoba. Spremna za civilizovanu raspravu sa ljudima koji se ne slažu sa mnom, hvatam se u koštac intelektualno sa stvarima koje smatram iracionalnim (da li treba klati prase za Božić, npr.) i otvaram svoj um i srce rečima i mislima svoje dece.
Promena u dinamici našoj porodici je dramatična. Mnogo smo srećniji. Sve je toplije. Nisam istražni sudija koji ih kažnjava ili nagrađuje. Mi zapravo slušamo jedni druge, vežbamo veštine koje su im potrebne kasnije kada budu odrasle osobe.
Da, za izgradnju tople zajednice pune ljubavi je potrebno više vremena, i da, prilično je haotično: ima više aktivnih konflikata i rasprava, ali to mi je u redu. U stvari, ja to i ohrabrujem. To je besprekorna priprema za život. Mi želimo da naša deca budu dobri ljudi u budućnosti.
Moje napuštanje tradicionalne discipline mi je razjasnilo to da biti dobar roditelj danas, znači da će deca sutra bila dobri ljudi. To je daleko iznad štapa i šargarepe.
Priredila Andrijana Maksimović