U ranom detinjstvu, krize su poput oluje – lako se prepoznaju, ali samo kada je prekasno. Samo nekoliko minuta ranije lice vašeg trogodišnjaka bilo je vedro i nasmejano, a sad leži na podu i neutešno plače. Šta se dogodilo?
Savremena reč za ovo stanje je „tantrum“.
Tantrum se može dogoditi u bilo koje vreme, na bilo kom mestu – ali po pravilu – u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. U takvim trenucima ponekad i dete i roditelj gube kontrolu, a važno je da „bar jedno od njih bude odrasla osoba“, podseća Tim Seldin (predsednik Montesori fondacije) u svojoj knjizi „Kako odgajati neverovatno dete – Montesori metoda“.
Čim potisnete poriv da okončate histeriju kaznom ili vikanjem, morate pokušati da razumete izvor problema. Tim Seldin kaže da se fokusirate na sledeće dve opcije:
1. dete je umorno, gladno ili se ne oseća dobro;
2. dete proverava koliko daleko može da ide, gde su granice i kako ćete reagovati.
Očigledno je da je u prvom slučaju „lečenje“ jednostavno – obezbedite brzu hranu, odmor ili lekara. Ali druga vrsta besnih ispada je u praksi borba za prevlast i zahteva fleksibilniji odgovor.
Na prvi pogled, dete vrišti zbog igračke ili čokolade, ali zapravo proverava granice. Koliko daleko može ići? Hoćete li mu kupiti šta god želi, samo da se ne baca po podu u marketu ili prodavnici igračaka?
Ako to učinite, dete će naučiti da radi na svoj način. Evo šta Tim Seldin savetuje da uradite:
1. Ne pokušavajte da problem rešite pred publikom. Odvedite dete negde gde ćete biti sami.
2. Ne rešavajte problem dok traje histerija – pokušajte da mu skrenete pažnju.
3. Ako gornja taktika ne uspe, odmaknite se i pustite dete da vas potraži, osim ako nije ugroženo njegovo zdravlje.
4. Govorite umirujućim glasom, ali naglasite da su pravila takva kakva jesu.
5. Ne pribegavajte pretnjama i kaznama, ove taktike samo pogoršavaju emocionalnu krizu.
6. Ne pokušavajte da postidite ili ismevate svoje dete zbog ponašanja. Ovo će mu dati loš primer.
7. Za prevenciju ovakvih situacija uvek razgovarajte s detetom o onome što će se dešavati (gde ćete ići, šta ćete kupiti…) i držite se plana – dete je mirnije kada je upoznato sa „programom“.
8. Kreirajte situacije u kojima može da bira – čak i između dva unapred odobrena šešira ili menija za ručak.
9. Ističite njegovu nezavisnost. Zbog toga će se osećati odraslo.
10. Glasno „NE“ govorite samo kad je baš važno – kada su situacije koje mogu ugroziti zdravlje ili postoji opasnosti od prevelike štete.