Више пута сам помислила последњих година, можда треба да јој кажем да је волим. Па ми је било глупо. Ми то нисмо радиле. И тако нам је то и остало. Пуно неизречене љубави која нас окружује.
– Пробај сир, добар је. Домаћи. – каже мој свекар сваког дана за столом.
– Не могу. Ево једем овај. – кажем готово сваки пут кад покажем на фету.
– Их, тај! Из фабрике!
– Шта да радим, не могу.
БУРЕК ЗА ДОРУЧАК
Последњи пут кад сам је држала за руку била је топла и стегла ме је. Мислила сам да сам ја та која је стеже. Као некад док ме је водила кроз пуну пијацу суботом ујутро. „Стани ту. Добар дан, пошто сир?“ Па ако јој одговара цена, она прихвати пружен нож са комадићем сира на врху. „Што ниси пробала код оног човека?“ „Није било чисто. Не могу од сваког.“
Не знам како и зашто, то ми је једна од најживљих успомена. То, па онда кад стигнемо кући, њено подизање ноге на степеник. „Ћерко, откопчај ми чизму.“ И моји танки прсти који вуку рајсфершлус од колена до стопала. Није могла да се савија због кука.
Почела је да криви кад је била мојих година. У тридесет некој имала је мужа, две ћерке у основној школи, болестан кук и кућу на раменима. Али није одустајала. Радила је све. Пијаца суботом била је обавезна. Кад се много задржимо, на путу до куће стала би код старе дрвене трафике код семафора и рекла: „Да једемо бурек за доручак? Може?“ Мирис бурека у масном папиру пратио би нас до куће. С времена на време бисмо стале да заменимо руке. Спустимо торбе и кесе, па их пребацимо из десне у леву. На десном длану тамо где су се благо усекле ручке торбе осетим њене топле прсте.
Последњи пут кад сам је држала за руку била је топла и стегла ме је. Мислила сам да сам ја та која је стеже. Све док нисам хтела да је пустим да бих спречила да моје дете падне са столице. Тад сам схватила да овог пута она стеже мене. Последњи пут.
ЈЕ Л’ ИМАМО МИ ИШТА ОСИМ СЕЋАЊА?
Умемо ли ми да се опростимо? Кад се опраштамо на пола дана, два месеца, годину, на „чујемо се“, на заувек? Умемо ли да загрлимо увек како треба? Је л’ кажемо праве речи? Које су речи криве?
Свештеник је рекао после опела како је то животни циклус. Како је и смрт његов део.
– Хвала Богу, имате кога да се сећате.
Помислим, само то и имамо. Сећања уредно сложена у фиокама, које ретко отварамо и проветравамо. Сваки пут искочи нека нова успомена, изгужвана на ивицама, без тона или са звуковима које не памтимо. Шољице за кафу на којим пише “Поздрав из Нишке бање”. Џезва за једну кафу. “То кад си сама, па седнеш да одмориш и попијеш ту једну кафу. Да се сетиш мене.”
Некад смо лежали у великом брачном кревету. Сестра и ја у средини, а баба и деда са стране. Угаси се светло и баба каже „’Ајде, спавање.“ Па као да је то нека команда за њих двоје, а не за нас – запевају. И ко зна колико дуго певају тако у мраку, а ми се успавамо већ код друге строфе. „Поранио Милорад да обиииииђе виноград…“
Онда негде око 4х деда стварно порани. Мала стона лампа се укључи накратко док се он спреми за посао. Кад чујемо како шкљоцне, поново заспимо у мраку.
Некад мислим да је цео живот то спавање у мраку. И детињство које је спаковано у неку посебну светлост, као у целофан па притегнуто гумицом за тегле. Је л’ нормално што још не осећам да ми недостаје? Је л’ нормално што још мислим да је ту? Тамо, у кући у којој сам одрасла.
ЈЕ Л’ НОРМАЛНО ШТО СУ МИ ОБОЈЕ УНАПРЕД НЕДОСТАЈАЛИ ПРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА?
Целог викенда је падала киша у Београду и ми смо лежали на душеку на поду изнајмљеног стана код Ђерам пијаце. Играли смо карте и јамб и слушали радио станицу која је три дана пуштала једну те исту плејлисту. Севдалинке, староградске песме, старе народне, све из оног брачног кревета што су их певали баба и деда.
– Знаш, не могу да схватим да њих једног дана неће бити. Некад ми је тешко да их видим као то што јесу, знаш, моји баба и деда? Ваљда знам толико о њиховој младости да их увек замишљам младе. Можда чак и пре него што су се упознали. Је л’ то нормално?
– Нормално је. Зашто не би било. На крају, то је оно што ти мислиш и осећаш. Где пише да мораш да их памтиш као старе?
– Не знам да ли негде пише, али у овим песмама су млади. То је некако и лепо и тужно у исто време, јер мислим да су они то заборавили. То да су некад били млади. Хоћемо ли ми заборавити?
– Ти нећеш.
НЕ УМЕМ ДА ПЛАЧЕМ НА САХРАНАМА.
Никад нисам ни умела. Стегнем се цела у неку кнедлу и чекам да прогутам саму себе. Кад се расплачем, расплачем се због неког другог. Нечије сузе као да подмажу то нешто у грлу и потонем. Јесу ли тежи растанци од оних које волимо и који су знали да их волимо или са онима којима то никад нисмо рекли?
Како се растанеш са неким ко те је усправио на ноге? Ко те је држао за руку? Грлио кад се спремаш за Београд у недељу у 5х после ручка?
– Ево, овде су ти јаја, овде мало пуњена паприка да имате за вечерас кад стигнете. Е и пола хлеба.
– Има, баба, хлеб и у Београду, знаш?
– Има, ал’ можда се затвори продавница. Касно стижете, што да мислите и на ’леба. Ето тако. ‘Ајде, срећан пут! Пазите се тамо. Видимо се!
Како се растанеш од неког ко је био толико другачији од тебе, по карактеру, времену које га је створило, по мислима, али кога си неизмерно волео? Ко те је научио да је у реду ако “не можеш од сваког и са сваким”.
Више пута сам помислила последњих година, можда треба да јој кажем да је волим. Па ми је било глупо. Ми то нисмо радиле. И тако нам је то и остало. Пуно неизречене љубави која нас окружује.
Чак и кад се растанемо. Шта кажемо? Пази се тамо. Видимо се.
Србијанка Станковић
Извор: Лоламагазин