U prošlosti se verovalo da deca nemaju prave sposobnosti pamćenja sve dok ne napune 8 do 9 meseci. Iako su roditelji kroz svoje iskustvo često mogli da vide drugačije, tek su nedavna istraživanja pamćenja kod beba isto i potvrdila.
Tako prema nekim novijim istraživanjima, bebe stare samo 6 nedelja mogu da pamte događaje unazad 24 sata, dok bebe stare 16 meseci mogu imati pamćenje i 4 meseca unazad.
Kratkoročno pamćenje se proučavalo i kod fetusa, odnosno još u prenatalnom razdoblju. Tako u 40. nedelji trudnoće, beba može zapamtiti podražaj na 10 minuta do 24 sata.
Istraživanje koje su osmislili dr Antoni DeKasper i dr Melodi Spens govori o učenju koje se događa još pre rođenja.
Grupa trudnica čitala je naglas određenu dečju priču dva puta dnevno tokom poslednjih 6 nedelja trudnoće. Samo nekoliko sati nakon porođaja, bebe su imale izbor – slušati snimak majke kako čita onu istu priču ili neku drugu priču. Istraživači su pratili ritam sisanja beba (koji se menja zavisno od interesa – sporiji ritam sisanja kada na nešto više obraćaju pažnju) te na taj način videli preferenciju beba prema poznatoj priči. Zaključak je bio jasan – učenje se dogodilo još u materici.
Nekada se smatralo da bebe percipiraju svet kao konfuzno mesto i da novorođenčad nije sposobna još ni za šta osim spavanja, hranjenja, plakanja. No, novija istraživanja pokazuju da su bebe sposobne još pre nego što progovore, da se sete događaja, rešavaju probleme. Novorođena beba tako aktivno istražuje, slaže, i organizuje informacije oko sebe.
Kako razvijati pamćenje?
Korisno je voditi bebe na različita mesta koja su karakteristična po mirisima, zvukovima. Što dete ima više pozitivnih iskustava u prošlosti, više će biti otvoreno za nova iskustva u budućnosti. Zvukovi i mirisi intenzivno bude ranija sećanja.
Roditelji mogu podržavati sposobnost pamćenja beba uspostavljanjem dnevne rutine koja bebama daje osećaj sigurnosti i predvidljivosti. Ponavljanje igre u istom obliku pomaže deci da upamte na koji se način igrati s određenom igračkom, da vežbaju određene motoričke veštine, te da se prilagode okolini. Svakodnevne rutine odlaska na spavanje, kupanje, spremanja za šetnju i slično daju mogućnost detetu da predviđa sledeći događaj u skladu s naučenim.
Za dete starosti godinu dana i više, korisno je snimanje i gledanje kućnih video filmova. Snimiti dete u igri, snimiti neki događaj, te ga kasnije gledati i naravno komentarisati zajedno s detetom, pomaže u razvijanju pamćenja.
Korisnije je kada se govori o prošlim događajima da je roditelj taj koji elaborira, obajšnjava događaj s potpitanjima s ciljem dosećanja celog događaja, sleda radnji, uzroka, posledica i slično s ciljem zabave, razgovora nasuprot tome da roditelj koristi dosećanje prošlih događaja samo kako bi dobio neku bitnu informaciju (npr. gde si ostavio igračku?).
Isto tako, zapažanje osećaja i dosećanje prošlog događaja prema osećaju koji je tada dete imalo olakšava razgovor o prošlim događajima. Stoga se preporučuje za roditelje dece starije od dve godine da razgovaraju ne samo o tome šta se desilo nego i o tome kako su se deca tada osećala. Događaji obojeni emocijama bolje se pamte.
Infantilna amnezija
U proseku, ljudi imaju najranija sećanja događaja kada su imali 3 i po godine, a nemaju sigurnih sećanja za period kada su imali manje od dve godine. Ovu pojavu zovemo infantilna amnezija i predmet je zanimanja mnogih naučnika. Iako postoji mnogo različitih pokušaja objašnjavanja ovog fenomena, u novije vreme zanimljivim se čini objašnjenje profesorke Nelson i saradnika koji kažu kako je za autobiografsko pamćenje (pamćenje događaja iz sopstvenog života) ključan jezik, ali i roditelji. Važan faktor je i mozak koji se u prvoj godini intenzivno razvija, odnosno koji još nema razvijene sve strukture važne za autobiografsko pamćenje. Dalje, jezik omogućuje opstanak sećanja kroz mogućnost prepričavanja, objašnjavanja doživljenog i slično što utvrđuje učenje o tome kako se dosetiti. Ovde je bitna uloga roditelja koji mogu pomoći deci da osveže sopstvena sećanja i time stvaraju bolje tragove za dosećanje. Naime, kada je u pitanju pamćenje, smatra se da sve ostaje zapamćeno, al se ne možemo dosetiti svega što smo ikada zapamtili jer se s vremenom gube tragovi za dosećanje. Ponavljanjem određenog sadržaja tragovi se čuvaju od brisanja
Autor: dipl. psiholog-profesor Rebeka Bulat
Izvor: Harfa