Осмогодишњак не сме сам у школу, триста метара удаљену од зграде. Али сме, сасвим сам, да скролује кроз Јутјуб сатима, у соби, са вратима затвореним, док му родитељи у дневном боравку гледају серију и мисле да је на сигурном. Па, рекли су му да се са непознатима не дописује и да не гледа непримерене снимке. Едукација завршена.
Дванаестогодишњакиња не сме да се врати из школе превозом јер је „опасно“, мора да је покупи тата. Али сме да отвори Инстаграм профил, да прихвати захтев за праћење од непознатог човека од тридесет и пет година, да му одговори на поруку „ћао, лепа си“ – и нико то неће ни сазнати, а камоли спречити.
Не знам кад смо тачно направили тај договор сами са собом, али смо га направили. Договор по коме је физички свет, са својим улицама, клупама, дечјим свађама и огуљеним коленима, постао превише опасан за наше дете – а дигитални свет, са својим предаторима, алгоритмима и садржајем за одрасле, некако није.
Листа која се наставља унедоглед
Кренимо од онога што сви препознајемо, па наставимо даље, јер примери се, на жалост, не завршавају на путу до школе и домаћем задатку.
Не дозвољавамо детету да се попне на дрво, али му дајемо телефон са камером, интернетом и приступом целом свету у рукама – у трећем разреду.
Зовемо учитељицу ако је дете добило лошу оцену коју „није заслужило“, али ретко проверавамо шта дете ради на мрежи четири сата дневно.
Пратимо га погледом кад пређе улицу, бројимо кораке, држимо дах – а онда му, без размишљања, дамо лозинку за YоуТубе налог и пустимо алгоритам да му бира садржај, јер „деца данас то знају боље од нас“.
Не дозвољавамо му да само иде на рођендан другарице без наше пратње, али му дозвољавамо да уђе у групни чет од двеста непознатих људи, у игрици, у дванаестој години.
Кад падне и огребе колено на игралишту, трчимо. Кад га неко вређа у коментарима испод слике коју је окачио, не видимо то – јер не пратимо, јер „то је његов простор, треба му поверење“.
Решавамо му сукобе са другарима из разреда – зовемо родитеље, пишемо поруке, тражимо извињење. А кад га неко анонимно понижава у коментарима, често ни не знамо да се то дешава, а кад сазнамо, касно је, и не знамо ни кога да зовемо.
Не верујемо му да сам пређе раскрсницу са семафором. Верујемо му, потпуно, кад каже „мама, само играм игрицу са другарима“ – иако та игрица има чет, микрофон и могућност да му се, дословно, било ко обрати.
Овај низ се не завршава. Свако од нас може да дода још десетак ставки из сопственог дома, и то је управо поента – ово није изузетак, ово је образац. Систем. Начин на који смо, као генерација родитеља, одлучили да распоређујемо бригу.
Зашто је баш тако?
Постоје два могућа одговора, и мислим да су оба тачна, само у различитој мери код сваког од нас.
Први је помало тежак за сварити, па га ретко изговарамо наглас: виртуелни свет нама даје мир. Телефон у дететовим рукама значи кафа у тишини, предах после целог дана посла. То је тај мир за који смо спремни да платимо цену коју, у том тренутку, не видимо. Лакше је рећи „играј се на таблету“ него смислити шта да радимо са дететом следећа два сата.
Физички свет тражи наше физичко присуство – морамо да идемо са њим у парк, да га чувамо, да будемо ту. Виртуелни свет не тражи ништа од нас. И баш зато смо према њему тако попустљиви – не зато што је безбеднији, него зато што је удобнији за нас.
Други разлог је помало застрашујући: ми заиста не знамо шта се тамо дешава. Не знамо како изгледа групни чет у ком је наше дете. Не знамо шта значи кад неко пошаље „дм“. Не знамо да алгоритам за петнаест минута скроловања може дете од порнографије преко насиља да одведе до садржаја који подстиче самоповређивање – и то без иједног намерног клика, само пратедећи „препоручено за тебе“.
Бојимо се улице зато што је познајемо. Знамо како изгледа опасност тамо – ауто, непознат човек, мрачна капија. Интернет не познајемо на исти начин, па га, парадоксално, доживљавамо као мање опасан. Оно што не разумемо, не плаши нас довољно. А требало би да нас плаши више, не мање.
Цена коју плаћа дете
И док ми бирамо удобност или несвесност – најчешће обоје, у различитим тренуцима истог дана – дете плаћа рачун на оба фронта.
С једне стране, одраста без основних животних вештина. Не зна да се снађе кад закасни на аутобус, јер никад није само чекало аутобус. Не зна да изглади сукоб са другаром, јер је тај сукоб увек решавао неко други уместо њега. Не зна да поднесе досаду, неуспех, мало непријатно чекање – јер смо га од свега тога одбранили, у име његове среће.
С друге стране, у простору у ком проводи највише времена, остаје потпуно само. Без иједног одраслог који би му објаснио зашто не треба да пошаље своју слику непознатом човеку. Без икога ко би приметио да су поруке постале чудне, упорне, непријатне. Без алата да препозна манипулацију, јер му их нико није дао – ни у школи, углавном, ни код куће.
Направили смо дете које не уме да пређе улицу само, али зато само прелази много опасније улице свако вече, у соби, уз лаку ноћ коју му пожелимо пре него што угасимо светло и затворимо врата.
Шта би било да смо доследни
Све ово нисам написала да бих послала поруку да родитељи не треба да воде рачуна о безбедности на улици – наравно да треба. Али, ако смо спремни да надгледамо, пратимо, питамо, упознајемо другаре, проверавамо где је дете и с ким – зашто то исто не радимо и за простор у ком дете проведе, реално, више сати дневно него на улици?
Можда зато што би то од нас тражило да и сами уђемо у тај простор. Да отворимо ту игрицу, ту апликацију, тај чет, и погледамо. Да признамо да не разумемо довољно и да то научимо. Да жртвујемо тај мир који нам телефон у дететовим рукама поклања свако поподне.
То је теже од тога да га држимо за руку док прелази улицу.