Учитељица се памти до краја живота

18 јуна, 2021
Не знам за вас, али знам да памтим само неколико имена наставника и професора који су ме, годинама стрпљиво и предано, учили животу и о животу. Имена је много, мењала су се, професори долазили и одлазили, некада предавали само по месец-два, некада и по годину-две.


Универзитетске професоре памтим, били су ту када сам се калила у стручњака. Оно што памтим су имена моје две учитељице, једне у првом и другом разреду, а друге у трећем и четвртом. Знам много таквих попут мене које се сећају само ових имена и које ће с радошћу причати о својим учитељицама и учитељима, сећати се првог дана поласка у школу, задатака, брига, цепања листова, брисања кривих и правих линија, бројања, срицања. А колико је много времена протекло од тада!

Како то да је учитељица неко чијег имена се деценијама сећамо са толико топлине? Ко је она? Кога представља? Због чега је учитељица увек и поново само „моја“, а сви су други више „наши“. Није реткост да се у интервјуима за посао, или неко испитивање,

тражи од нас да се сетимо професора који нам се по нечему урезао у сећање. Хм, било је ту строгих, праведних, неправедних, благих, незаинтересованих, суревњивих, топлих, разумевајућих. Речју, разних. Свако од њих је имао макар мало удела у ономе ко смо и шта смо, али остаје нам опет учитељица.

Прва, после маме

Учитељица је прва особа после маме, бабе, тетке која је само и једино наша. Често подсећа на оне блиске рођаке, баке нпр., за које је свако од унучади тврдио да највише воли баш њега или њу. Много година после, уме да се поново заметне расправа кога је заиста највише волела. Па, мене, наравно. Смешних ли ситуација у којима већ врло одрасли људи, дебатују о томе ко је био омиљено дете.

Тако је то и са учитељицом. Њене праве године и нису због тога што их има онолико смо јој их ми дали. Никада сувише мање, никада зашла у године. Отуда чуђење када схватимо да смо последња генерација баш наше учитељице. Како то одједном?
Учитељицама треба забранити да старе. Наше је да растемо, њихово да буду увек ту за нас.
Дочек испред школе

Први контакт са школом је контакт баш са учитељицом. Да занемаримо сва испитивања
неопходна за полазак у школу, очни, ушни лекар, физијатар, психолог, педагог… нас дочека испред школе, по двоје, у пару, од када је света и века, узме из руку свих оних озарених и по мало уплаканих лица која су нас радосно допратила до школе, доведе до учионице, покаже нам где ћемо од сада боравити, понудити ко жели где да седне, пусти да извадимо оно што смо грчевито понели од куће и почне да нам прича. Не сећамо се шта, али мора бити да је било нешто лепо. Има нечег умирујућег у томе шта нам говори учитељица. А дечјих главица које вире кроз прозор проверавајући да ли су родитељи још увек ту има безброј. Кад оно, она већ зна 
како се која главица зове.  🙂

Ко зна све о нама

Када кренемо на рекреативну, или како се то некада звало на екскурзију, зна ко још увек пишки у кревет и не би га издала ни за живу главу. Зна ко плаче ноћу за мамом, ко мора да понесе меду, ко не уме сам да опере косу, коме мора да дода чист веш како се не би вратио у истом оном у чему је пошао. Зна ко не воли да носи капу, баш су досадне те капе, зар не, ко је алергичан на храну, а ко на ујед инсекта. Некада нас је учила да пошаљемо разгледницу кући и напишемо како се проводимо: „Драги мама и тата, овде је лепо. Играмо се цео дан“. Рукопис дечји, искривљен, неуједначен, али смо писали сами. Марка залепљена укриво. Да ли се још неко сећа поштанских марки на не баш лепо обојеним разгледницама на којима се види колаж фотографија места у коме боравимо са школом? Пуштала нас је и да позовемо родитеље телефоном. Некада су постојали само стабилни телефони. Увек је знала ко колико треба да прича да се не расплаче. Доза разговора примерена дану и расположењу ученика. Некада и родитеља. Знају и родитељи да бану на рекреативну, онако као баш су успут туда пролазили па да виде како су деца. Данас је то бар мало лакше. Постоје мобилни телефони, па је разговор са родитељима доступнији. Лакше свима. И учитељици, наравно.

Шта нас је све научила
Учи нас она како се негује другарство.
– Када је неко болестан, јавите му шта је било за домаћи. Ако је неко заборавио гумицу у школи, 
вратите му је. Смеш да позајмиш лењир, не смеш да га узмеш без питања. Нема разлога да вучеш за косу девојчицу која ти се свиђа, неће те хтети, па то ти је. Када се друже три другарице, не могу две да буду „праве“, а трећа резерва. Другарство је другарство. Када се посвађају малопређашњи другари, нађе начина да размирицу разреши.

Учи нас словима, бројевима, неким појмовима који су изгледали тако једноставно док нисмо пошли у школу. Због чега се каже „видикова линија“? Она зна. Уз њу учимо да је лакше вући него гурати, да уље плива на води, али не да би се освежило. Учимо о људима који су стварали нашу историју, културу. Нешто научимо и о свету ван наших граница, тек да знамо да нисмо сами на планети. Па учи и лепом понашању, похвали хаљиницу или патике, каже за тек ошишану косу како је много лепа.

УЧИТЕЉИЦАМА ТРЕБА ЗАБРАНИТИ ДА СТАРЕ.НАШЕ ЈЕ ДА РАСТЕМО,
​ЊИХОВО ДА БУДУ УВЕК ТУ ЗА НАС

Супер жена

Сваком од нас зна име и презиме, рођендане, славе, зна наше родитеље, уме и њих да изгрди за нешто чему нас нису најбоље научили, али и да похвали. Ретко је љута, а када јесте, то је са разлогом. Није она супер жена, само је учитељица. А то већ много значи.

Јесте ли знали да и учитељице имају породице и своју децу? Имају. Мудро их држе у другом плану познајући тананост дечјих душа. Било би мало зависти у томе да деца схвате да учитељица воли још неког.Времена се мењају. Учитељице остају онакве какве их памтимо и какве их затичу наши прваци. Нешто се ипак променило. Ми!

Престали смо да учимо децу да се бране, а не нападају, толеришемо својој деци оно што туђој не бисмо никада, свађамо се на родитељским састанцима, надмећемо се чије је дете боље, тужимо другу децу и њихове родитеље, а при томе се правимо слепи, немушти и невешти када приметимо да је неко дете злостављано код куће или га злостављају исти ти малишани који с њим деле исту школску судбину. Ма није могуће, рећи ће већина родитеља. Мали су за то да злостављају друге. Питајмо те друге и реагујмо када нам учитељица скрене пажњу на то. Ништа страшније од разбеснелог оца који брани своје агресивно дете тврдећи да је невино; само се мало заиграло, мало „звекнуло“ по десети пут друго дете и што сад то дете кмечи?! Размазили га код куће. Он је своје дете учио да буде јако. Таква су времена. Онда их учитељица учи да пријавити насиље није исто што и тужакати. Тешка, а тако важна животна лекција.

У ова времена учитељица је изложена већем незадовољству родитеља, лако постаје екран за пројекције свих њихових незадовољстава, некад јој се и деца обраћају на неприкладан начин, користећи оно што су чула код куће. Од неких ствари се тешко бежи, нарочито од оних које деца усвајају опонашањем родитеља код куће. Како је „непријатељ“ увек споља, тако се тражи у другима. Не у нама.

Због свега овога, учитељица остаје неко чије се име памти целог живота. Ваљда последње име неког одраслог човека који је значио толико и тако и ко је на такав начин неговао, био вољен и засигурно волео. Чак и да нисмо запамтили име, оно је универзално-Учитељица.

Пише: Весна Брзев-Ћурчић, психоаналитичар

Извор: danijelinepametnice3.weebly.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама