Увек сам на страни деце и немојте ми јахати по живцима сада о малим ђаволима који више немају трунку поштовања према ауторитету и који заслужују шамарчине сваки дан, на сваких шест сати, ко антибиотик.
Мајка ми је била просветни радник деценијама. Данас су ми неки њени ђаци пријатељи на Фејсбуку и пуно ми је срце што им је и даље у дивној успомени. Она је много волела децу и увек је говорила како је она оплемењују, подмлађују и чине је бољом. Мислим да им се давала више него што је од њих добијала, али она би ме због овога сада попреко погледала.
С друге стране, у нашој кући је интерна шала био израз „просветарска плата“, јер је она одувек била некако јадна, недовољна, на пример као половина оне коју су добијали људи који су радили по неким предузећима.
Љубав према деци као основа педагогије, и просветарске плате су оно што и дан данас доминира у сваком разговору на тему – зашто се учитељи, наставници, професори више не баве децом онако како наше субјективне родитељске исколачене очи очекују.
Дете ми је ученик већ 10 година. У школу нисам ишла често, а тек сад кад је у гимназији не мислим да тамо треба много да се врзмам. Имам информације које треба да имам, не пада ми на памет да мољакам за оцене. Њему сам рекла да када ми буде плакао због јединице, добиће батине (а никада га нисам тукла и мислим да је то бедна васпитна мера која доказује немоћ родитеља). Одем када приметим проблем, да поставим питање „који проблем с њим имате?“ Издржим да будем фина, али углавном успем да изустим оно што мене као родитеља брине.
Брине ме што ми се смешкате, а онда одете на час и вређате децу.
Брине ме што им не дате да уче смислено, већ највише вреднујете напамет, па се чудите што су „као без мозга“.
Брине ме што бирате уџбенике које док читам имам утисак да су написани на свахилију.
Брине ме што се вадите да ништа не смете, а заправо не умете.
Брине ме што им не дајете знање.
Што ствари у којима су најбољи и воле их, временом замрзе због вас, и постају осредњи.
Што тражите поштовање, а не поштујете ви њих.
Знам да су вам родитељи тешки, и мени се од њих повраћа на родитељским састанцима. Знам и да су деца „небаждарена“, псовачи, прелетачи који не умеју да склопе просто проширену. Плате су вам никакве, фрижидери празни, осећате се мизерно и потцењено. Убија вас бирократија.
Господо просветни радници, ви сте бирали чиме ћете се бавити и знали сте у какву кошницу улазите. Нисте сигурно у земљи Србији гајили илузију „Друштва мртвих песника“. Мада би сврха ваше професије требало да буде иста и Џону Китингу, и оном наставнику што за време часа оде у аутомобил да поједе пљескавицу и ангажује једног ученика да док га нема записује оне који праве хаос да би им после дао кеца. Ако не пријави никога – добиће он кеца.
Изабрали сте божански задатак – да надахњујете децу у освајању знања. То је велика одговорност и дубоко се клањам онима који у томе успевају. Има их, у промилима. Ови други би могли да промене посао и пробају да се грчевито изборе за 25.000 динара, са осмочасовним радним временом у некој фирми. Тако знате, господо професори, раде многи у Србији, јер селекција је немилосрдна, а конкуренција фатална. Дајеш најбоље од себе за тих 200 евра и плаче ти се, али дајеш или добијаш отказ. Без много филозофије, без кукања, приче о 20 година потлачености и убијености у појам. То је нама наша борба дала, а деца… Бојим се да су све њихове будуће битке, са оним што им ви нудите – изгубљене.
(Сада очекујем трактат о томе како су родитељи направили неваспитану децу, али њима сам се већ обратила, па ме поштедите).
Ивана Стојанов
Извор: http://noizz.rs/