Када размишљамо о дефиницији мишљења, она каже да је мишљење ментална симболичка активност којом посредно сазнајемо о стварности увиђањем и откривањем односа и веза потребних да се савлада актуелна ситуација – адаптивни задатак (Брковић, 2011). Једноставније речено мишљење је когнитивна способност да се увиди узорк и последица, односно везе између појава. Између дечијег мишљења и мишљења одраслих постоје квалитативне разлике у погледу садржаја, структуре и начина функционисања (Брковић, 2006).
Како тече сазнајни развој код деце?
Када говоримо о развоју мишљења код деце једна од најзаступљенијих теорија је свакако Пијажеова теорија који сматра да је развој мишљења интеракција организма и средине, у чијој се интеракцији стално одвијају два процеса, а то су асимилација и акомодација.
Пијаже наглашава да је кључну улогу у сазнајном развоју има физичка и ментална активност детета, детет не би требало и није пасиван прималац утицаја окружења, већ како развој тече постоји тежња да се успостави унутрашња равнотежа (еквилибрација). Начини успостављања равнотеже су различити на различитм узрастима, на млађем узрасту се могу описати као примитивни, док касније у адолесценцији систем уравнотежења постаје фексибилнији и способан да на свако ремећење споља реагује адекватно – успостављањем мобилне (покретне) равнотеже.
Осим уравнотежавања (и практично неодвојиво од њега) делују и други фактори развоја: матурација (сазревање) и три врсте искуства: физичко, логичко-математичко и социјална трансмисија (преношење), према Кораћ.
а) Физичко искуство је она врста искуства која води сазнавању физичких особина објеката (боја, величина, облик итд.). Сазнање о физичким својствима објеката може се, међутим, постићи само ако постоји нека математичко-логичка структура (нпр. категорије “округло”, “угласто”, итд.), у коју може да се укључи (асимилује) то сазнање.
Логичко-математичко искуство, за разлику од физичког, резултира у сазнању односа између предмета (нпр. дете броји десет каменчића с лева на десно, па с десна на лево, затим их поставља у круг и опет броји, да би коначно формирало појам броја 10). Логичко-математичко искуство, дакле, превазилази сазнање физичких својстава предмета. Сазнање настало на основу ове врсте искуства је конструкција мишљења, оно је посредовано мишљењем (сложеном интелектуалном активношћу).
Преношење искуства средине у којој дете живи зове се социјална трансмисија. Одвија се путем језика, на два начина:
– непосредно (усмена објашњења, упутства) – пре свега од стране одраслих,
– посредно (писани текстови) – овој категорији припада учење у ужем смислу.
Које су фазе сазнајног развоја?
Мисаони процес тј. когнитивни развој као што је већ написано почиње са рођењем, а најранији облици сазнања односе се на опажајно-практичне радње.. Мишљење почиње да се развија касније, у току друге године живота. Оно је дакле, само један вид сазнајне активности, онај који је најразвијенији и најсложенији (Кораћ).
Сазнајни развој, по Пијажеу, одвија се кроз три основна стадијума:
– сензомоторна интелигенција (0-24 месеца),
– припрема и организација конкретних операција, са две фазе:
а) преоперациони период (2-7 година),
б) конкретне операције (7-11 година),
формалне операције (11-15 година).
Наведени узасти у оријентационалног карактере и требало би их схватити условно, јер су индивидулане разлике између деце велике, оно што Пијаже наглашава јесте да је редослед стадијума развоја непроменљив, као и да 15. година није крај конструисања формалних операција.
Када почиње развој мишљења?
Сам крај сензомоторног периода означава и почетак развоја мишљења, у самом сензомоторног периоду дете учи и спознаје свет кроз опажаје и практичне активности (кроз покрет) и то се односи искључиво на оно што је у његовом опажајном пољу и окружењу.
Ако детету које је узраста око 7 месеци сакријемо играчку тако да оно види где је скривена, оно је у већини случајева, неће тражити, та играчка је нестала јер не зна на који начин да је представи, оног тренутка када дете почне да тражи скривену играчку скривену пред његовим очим, сматра да се да оно зна да је представи тј. да је репрезентује. Ова појава се јавља на узрасту око 9 месеци, након тога дете постепено почиње да доживљава свет око себе и да увиђа да се нешто дешава и изван његовог опажајног поља. Крајем 2 године дете је у стању да прати скривање и премештање више предмета што значи да је репрезентација поставала довољно развијена да омогући почетак развоја мишљења.
За крај ћу вам представити један пример који се спомиње на факултетима, на предавањима из Развојне психологије, који говори о разликама мишљења између деце и одраслих.
Једна породица са два мала сина (5 и 9 година), дошла је на летовање у место у коме је претходно боравила пре него што је млађи син био рођен. Родитељи су се све време подсећали свог претходног боравка у том месту, при чему би увек помињали старијег сина. У једном тренутку, млађи син је упитао где је он тада био. Пошто је мајка одговорила да је он тада био у њеном стомаку, дечак је ужаснуто питао: „А зашто си ме прогутала?“
Можемо видети да је дечак донео погрешан закључак, али његов редослед закључивања је сасвим исправан, јер дете закључује према оном што зна, а то је у овом случају:
1. Ствари долазе у стомак ако их прогутамо.
2. Ја сам некад био у мамином стомаку.
3. Она је мене прогутала.
Овакви примери иду у прилог ставу да деца само наизглед мисле различито од одраслих, а да је заправо реч о томе да она немају довољно знања. Другим речима, разлика између детета и одраслог у овом погледу је само квантитативна, а не и квалитативна (Кораћ).