Kada razmišljamo o definiciji mišljenja, ona kaže da je mišljenje mentalna simbolička aktivnost kojom posredno saznajemo o stvarnosti uviđanjem i otkrivanjem odnosa i veza potrebnih da se savlada aktuelna situacija – adaptivni zadatak (Brković, 2011). Jednostavnije rečeno mišljenje je kognitivna sposobnost da se uvidi uzork i posledica, odnosno veze između pojava. Između dečijeg mišljenja i mišljenja odraslih postoje kvalitativne razlike u pogledu sadržaja, strukture i načina funkcionisanja (Brković, 2006).
Kako teče saznajni razvoj kod dece?
Kada govorimo o razvoju mišljenja kod dece jedna od najzastupljenijih teorija je svakako Pijažeova teorija koji smatra da je razvoj mišljenja interakcija organizma i sredine, u čijoj se interakciji stalno odvijaju dva procesa, a to su asimilacija i akomodacija.
Pijaže naglašava da je ključnu ulogu u saznajnom razvoju ima fizička i mentalna aktivnost deteta, detet ne bi trebalo i nije pasivan primalac uticaja okruženja, već kako razvoj teče postoji težnja da se uspostavi unutrašnja ravnoteža (ekvilibracija). Načini uspostavljanja ravnoteže su različiti na različitm uzrastima, na mlađem uzrastu se mogu opisati kao primitivni, dok kasnije u adolescenciji sistem uravnoteženja postaje feksibilniji i sposoban da na svako remećenje spolja reaguje adekvatno – uspostavljanjem mobilne (pokretne) ravnoteže.
Osim uravnotežavanja (i praktično neodvojivo od njega) deluju i drugi faktori razvoja: maturacija (sazrevanje) i tri vrste iskustva: fizičko, logičko-matematičko i socijalna transmisija (prenošenje), prema Korać.
a) Fizičko iskustvo je ona vrsta iskustva koja vodi saznavanju fizičkih osobina objekata (boja, veličina, oblik itd.). Saznanje o fizičkim svojstvima objekata može se, međutim, postići samo ako postoji neka matematičko-logička struktura (npr. kategorije “okruglo”, “uglasto”, itd.), u koju može da se uključi (asimiluje) to saznanje.
Logičko-matematičko iskustvo, za razliku od fizičkog, rezultira u saznanju odnosa između predmeta (npr. dete broji deset kamenčića s leva na desno, pa s desna na levo, zatim ih postavlja u krug i opet broji, da bi konačno formiralo pojam broja 10). Logičko-matematičko iskustvo, dakle, prevazilazi saznanje fizičkih svojstava predmeta. Saznanje nastalo na osnovu ove vrste iskustva je konstrukcija mišljenja, ono je posredovano mišljenjem (složenom intelektualnom aktivnošću).
Prenošenje iskustva sredine u kojoj dete živi zove se socijalna transmisija. Odvija se putem jezika, na dva načina:
– neposredno (usmena objašnjenja, uputstva) – pre svega od strane odraslih,
– posredno (pisani tekstovi) – ovoj kategoriji pripada učenje u užem smislu.
Koje su faze saznajnog razvoja?
Misaoni proces tj. kognitivni razvoj kao što je već napisano počinje sa rođenjem, a najraniji oblici saznanja odnose se na opažajno-praktične radnje.. Mišljenje počinje da se razvija kasnije, u toku druge godine života. Ono je dakle, samo jedan vid saznajne aktivnosti, onaj koji je najrazvijeniji i najsloženiji (Korać).
Saznajni razvoj, po Pijažeu, odvija se kroz tri osnovna stadijuma:
– senzomotorna inteligencija (0-24 meseca),
– priprema i organizacija konkretnih operacija, sa dve faze:
a) preoperacioni period (2-7 godina),
b) konkretne operacije (7-11 godina),
formalne operacije (11-15 godina).
Navedeni uzasti u orijentacionalnog karaktere i trebalo bi ih shvatiti uslovno, jer su individulane razlike između dece velike, ono što Pijaže naglašava jeste da je redosled stadijuma razvoja nepromenljiv, kao i da 15. godina nije kraj konstruisanja formalnih operacija.
Kada počinje razvoj mišljenja?
Sam kraj senzomotornog perioda označava i početak razvoja mišljenja, u samom senzomotornog periodu dete uči i spoznaje svet kroz opažaje i praktične aktivnosti (kroz pokret) i to se odnosi isključivo na ono što je u njegovom opažajnom polju i okruženju.
Ako detetu koje je uzrasta oko 7 meseci sakrijemo igračku tako da ono vidi gde je skrivena, ono je u većini slučajeva, neće tražiti, ta igračka je nestala jer ne zna na koji način da je predstavi, onog trenutka kada dete počne da traži skrivenu igračku skrivenu pred njegovim očim, smatra da se da ono zna da je predstavi tj. da je reprezentuje. Ova pojava se javlja na uzrastu oko 9 meseci, nakon toga dete postepeno počinje da doživljava svet oko sebe i da uviđa da se nešto dešava i izvan njegovog opažajnog polja. Krajem 2 godine dete je u stanju da prati skrivanje i premeštanje više predmeta što znači da je reprezentacija postavala dovoljno razvijena da omogući početak razvoja mišljenja.
Za kraj ću vam predstaviti jedan primer koji se spominje na fakultetima, na predavanjima iz Razvojne psihologije, koji govori o razlikama mišljenja između dece i odraslih.
Jedna porodica sa dva mala sina (5 i 9 godina), došla je na letovanje u mesto u kome je prethodno boravila pre nego što je mlađi sin bio rođen. Roditelji su se sve vreme podsećali svog prethodnog boravka u tom mestu, pri čemu bi uvek pominjali starijeg sina. U jednom trenutku, mlađi sin je upitao gde je on tada bio. Pošto je majka odgovorila da je on tada bio u njenom stomaku, dečak je užasnuto pitao: „A zašto si me progutala?“
Možemo videti da je dečak doneo pogrešan zaključak, ali njegov redosled zaključivanja je sasvim ispravan, jer dete zaključuje prema onom što zna, a to je u ovom slučaju:
1. Stvari dolaze u stomak ako ih progutamo.
2. Ja sam nekad bio u maminom stomaku.
3. Ona je mene progutala.
Ovakvi primeri idu u prilog stavu da deca samo naizgled misle različito od odraslih, a da je zapravo reč o tome da ona nemaju dovoljno znanja. Drugim rečima, razlika između deteta i odraslog u ovom pogledu je samo kvantitativna, a ne i kvalitativna (Korać).