Kako to da se bistro dete u školi odjednom „zaglupi“ i roditelji moraju s njim ponovo u prvi razred?

februar 16, 2018

Mala su deca neverovtna: ostave nas bez daha  svojom znatiželjom, kreativnošću, dubokom uživljenošću na ono što rade, unutarašnjom motivacijom, neočekivano lucidnim komentarima…
… načinima na koje razumevaju svet oko sebe, rešavaju probleme, uče iz svega što ih okružuje… A onda krenu u školu i sve te sjajne osobine kao da odjednom nestanu. Kako to da se bistro dete u školi odjednom „zaglupi“ i roditelji moraju s njim ponovo u prvi razred?
Krenimo redom. Kako malo dete uči da govori? Ne, nemojte se zaleteti pa reći da uči tako što čuje reč, pa je ponovi. Time se ne objašnjava kako to da je malo dete u stanju odabrati i povezati reči u savršeno ispravnu gramatičku strukturu rečenice koju nikad pre nije čulo. Govor počinje u trenutku kad dete samo shvati algoritam rečenice. Prva osveštena rečenica koju je dete reklo je, na primer: „bu.“ To što „bu“ za nas nije rečenica i nema nikakvoga značenja, ne znači da je tako i za dete: ono time „bu“ nekoga doziva, nešto traži, nešto odbija, izražava neko svoje raspoloženje. Prvi algoritam koji dete samo shvati jest da kad želi razgovarati kao što to čine odrasli, mora da nauči da polrene govorne organe i proizvede neke tačno određene zvukove. Onda samo shvati algoritam nizanja tih zvukova u male strukture – reči, pa nizanje tih malih struktura u veće – rečenice. Pa počne samo razumevati algoritme upitnih rečenica, izjavnih, niječnih… Progovori rečenicama u trenutku kad strukture do kojih je samo došlo (algoritme) počinje popunjavati kombiniranjem reči koje je naučilo oponašanjem.
Recimo da ste dete i da ne znate glagoljicu. Biste li ipak mogli rešiti ovaj zadatak?

Roditelji školskoga deteta odmah bi se pobunili kad bi videli takav zadatak. Možda bi čak učiteljicu prijavili zbog zlostavljanja. Školsko dete zabrinuto za ocene na ispitu smesta bi graknulo: Ne možete nam dati taj zadatak! To još nismo učili!
A da bi se rešilo takav zadatak, uopće NIJE POTREBNO znati glagoljicu, potrebno je shvatiti algoritam. Dakle, učiniti isto ono što su bebe činile kad su učile da govore. Neka će ga predškoska deca odmah shvatiti sama, nekoj ćemo samo malo pripomoći pričom da se u ona četiri kratka retka skrila jedna slika iz gornjeg, dugačkog retka. Tu sliku treba pronaći i zaokružiti crni znak ispred nje.
Predškolac koji ne zna slova, a odlučio je rešiti ovaj zadatak sposoban je zapaziti da:
– u dugačkom redu ima puno malih sličica (slova) koje su primaknute jedne drugima (reči) i da su grupe takvih sličica malo odmaknute drugih grupica
– u kratkim redovima ima samo jedna grupa sličica (reč)
– u kratkim redovima nema ni jedne grupe sličica (reči) koja izgleda kao prva u dugačkom redu… ni kao druga…
svi kratki redovi počinju ili sličicom koja podseća na pticu ili sličicom koja podjeća na komadić češlja
– u drugom kratkom redu ponavlja se predzadnja gupa sličica (reč) iz dugačkog reda
– u drugim kratkim redovima se ne nalazi nijedna druga grupa iz dugačkog reda
– je grupa iz drugoga reda po nečemu važnija od drugih i da je verovatno to rešenje zadatka.
Za rešavanje tog zadatka, dakle, nije trebalo ZNATI i ponavljati zapamćeno, trebalo je samo zapažati, razmišljati i uočiti algoritam. Mi zapravo vređamo decu kad ne verujemo da su za to sposobna. Savremeni francuski filozof Jacques Rancière  u knjizi Učitelj neznalica kaže da svaki put kad tumačimo nešto što je učenik mogao shvatiti i bez našega tumačenja, zapravo učeniku šaljemo poruku da ga smatramo nesposobnim. Vređamo ga. Potcenjujemo njegovu pamet. Režemo mu krila i dizajniramo ga prema svojim skromnim očekivanjima.
Kad učenika smatramo nesposobnim, onda onaj gornji zadatak izgleda ovako:

Zamislite svoje pametno dete, svoga prvačića koji već zna da nabroji planete Sunčevog sistema, koji je pre vas shvatio neke funkcionalnosti vašeg pametnog telefona, koji na engleskom zna pevati svoje omiljene pesmice iz crtića… kad dobije zadatak koji ne očekuje od njega da promišlja i otkriva, nego samo da učini ono što mu je rečeno. Ako dovoljno uporno nastavimo s takvim uvredljivim tipovima zadataka, sasvim je sigurno da ćemo ga nakon nekog vremena uspešno odučiti od razmišljanja, otkrivanja i radosti koju je pritom osećalo. Odučićemo ga od prirodnog načina učenja i naučiti da pamti reči i sadržaje umesto da pronikne u njih i otkriva algoritme. Dakle: prvo ćemo ga zaglupiti (ne verujući da je sposoban samostalno razmišljati), a onda ćemo mu dati mikročipove da nauči da kodira kako bi naučilo razmišljati u algoritmima!
Kako bebe uče da hodaju? Pužu, pa pokušaju da ustanu, pa padnu, pa ponovno pokušaju da ustanu, pa padnu… Jesmo li detetu nakon pedesetog ili stotog pokušaja rekli da nema dara za hodanje i da je bolje da odustane? Jesmo li za njega u jaslicama tražili prilagođeni program za puzavce? Jesmo li ga kljukali tabletama zbog poremećaja u hodanju? Zašto nismo? Zato što smo verovali da je to sposobno samo to da nauči. Zašto smo u to prestali da verujemo?
Piše: Dinka JURIČIĆ
 
Izvor: skolskiportal.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Kako to da se bistro dete u školi odjednom „zaglupi“ i roditelji moraju s njim ponovo u prvi razred?"

  1. Tanja kaže:

    Bravo ,bravo i po sto puta bravo za tekst.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama