Страх је примарна емоција и урођен је сваком човеку као реакција организма на претњу. Он има, пре свега, корисну и адаптивну функцију. Обично, родитељи полазе од тога да је страх нешто лоше и да га дете треба, што пре превазићи. Међутим, са тим не треба журити. Доказ да је страх, понекад и корисна емоција, је и то што су страхови урођени и јављају се у различитим фазама развоја детета. Зато их и зовемо – развојни страхови. Обично се очекује да, кроз одређено време, развојни страх ишчезне. Међутим, понекад се деси и да је потребно мало дуже времена. То је индивидуално и зависи од природе детета али и од тога колико је околина подстицајна и брижна. Без обзира на то да ли нам страх који дете осећа делује безазлено и ирационално, пренаглашено или бесмислено, морамо знати да је он за дете увек реалан. Морамо се поставити тако да не продубљујемо већ постојеће страхове али не смемо ни ускратити детету да осети страх, јер би му то онемогућило да препозна опасност и да се штити.
Страх од мрака јавља се, обично, око 3. године. Често се испољава као страх да ће дете у мраку, неко повредити; да ће чудовиште изаћи из ормара; да ће га ујести паук итд. Ово је период у којем се интензивно развија имагинација код детета, лако се уживљава у призоре из цртаних филмова и прича. Деца, у овом периоду, имају потребу да спавају са отвореним вратима или упаљеним светлом, да пређу код родитеља у собу и то им не треба ускраћивати. Временом, већина деце почне спонтано сама да затвара врата собе у којој спавају и гасе светло пред спавање. Међутим, инсистирање родитеља да се то уради пре него што је дете спремно, нагло суочавање са предметом, појавом која изазива страх може довести до његовог продубљивања и појачавања.
Kако треба поступати ако се дете још увек боји мрака:
Охрабрити га ако жели да прича о томе. Никако га не треба исмејавати, бити нестрпљив или му аргументовано доказивати да нема разлога да се плаши.
Уважити дете и његов страх. Треба му испричати да се и храбри људи боје и да их то често штити у опасним ситуацијама. Овај страх не треба потискивати или игнорисати. Објаснити детету да то није срамота. Дете не треба грдити због тога и називати „кукавицом“.
Избегавати страшне филмове, страшне цртане филмове и окрутне бајке.
Не треба му претити (ако неће да једе или да уради нешто) чудовиштима, затварањем у мрачним просторијама итд…
Организовати дететов дан тако да се дружи и игра са вршњацима, што више буде заокупљено играњем и планирањем, боравком у природи мање ће размишљати о својим унутрашњим страховима.
Остављати ноћу отворена врата ако дете то још увек жели. У соби где дете спава може да гори и пригушено светло или пријатна тиха музика. Дете треба да зна да ћете доћи у свако доба ноћи на његов позив, да га обилазите ноћу док оно спава итд… Не оптерећујете се тиме што је оно прерасло узраст за то. Свако дете је посебна индивидуа а треба се подсетити да се и многи одрасли људи плаше мрака.
Проводити са њим доста времена у току дана и пружити му осећај сигурност у родитеље.
Похвалити сваки напредак детета, на пример: када је остало само у соби неки краћи период итд…
Поразговарати са учитељицом и педагогом о његовом понашању у школи.
Ако знате да се дете плаши мрака због неког доживљеног стреса или мислите да му не можете помоћи, потражите стручну помоћ.
Извор: huffpost.com