Вапитање по принципу дресуре блокира развој мозга!

новембар 18, 2015

Деца уче само када се добро осећају, а одушевљење због нових открића и сазнања подстиче даљи развој мозга, каже познати немачки неуробилолог Гералд Хутер, аутор књиге „Свако је дете даровито”. С друге стране, ако детету стално говоримо како треба да се понаша, то је дресура.
geraldУ књизи „Свако је дете даровито” написали сте да деца на свет долазе с различитим талентима. Стога је врло непоуздано ограничити појам даровитости само на ону децу која су надарена на интелектуалном пољу.
У данашњем свету сматрамо да је посебно важно ако неко брзо схвата, може много тога да упамти и добар је у аналитичком мишљењу. Но то није увек било тако и вероватно неће остати тако заувек. Можда ћемо за 50 година сматрати даровитом ону децу која буду имала посебне таленте на социјалном или емоционалном пољу.

Одушевљење је важно за развој мозга!

Напомињете да када родитељи на дете пројектују властите чежње, жеље и очекивања, то значи да му заправо „могу уништити мозак током његова развоја”. Шта позитивно утиче на неуролошки развој?
Позитивна, отворена околина, испуњена љубављу и мотивацијом, околина која инспирише дете да храбро истражује свет. Наиме, свако ново откриће, свака нова спознаја и способност у дететовом мозгу изазива бујицу одушевљења, какву ми одрасли готово да више не можемо ни замислити. То одушевљење самима собом и свим оним што се још може открити најважнији је покретач за даљи развој мозга. Родитељ који свом детету онемогућује стицање искуства властите ефикасности те му непрестано говори шта треба да ради, дакле претвара га у објекат властитих ставова, затире његово одушевљење у корену.

Кад дете постане објекат

Можете ли детаљније објаснити тај појам објекта?
У првим недељама и месецима живота детету је довољно само да се насмеши мајци и она му одмах узврати осмех. Мајка тада напросто блиста. То се догађа непосредно, без икаква вредновања. Мајка се детету тада обраћа као субјекту. Оно не треба нимало да се напреже да би добило такву реакцију. То се дакле догађа само по себи па код детета развија велику жељу да корак по корак испробава шта још може открити и створити.  Али, у неком тренутку његове радње престану да изазивају одушевљење код мајке, почињу чак и да нервирају и љуте и на темељу мајчиних предрасуда те се радње морају прекинути. У том тренутку у којем више не покушавамо заједнички открити шта је добро, већ му једноставно кажемо што треба да уради, претварамо га у објекат својих властитих процена и вредновања. То је дресура. Одлучујући је тренутак у којем дете по први пут осети да постаје објекат, да не би требало бити такво какво јесте, већ се – да би било вољено – мора понашати онако како то замишљају родитељи. То је врло болно искуство.
Које су последице, шта се у таквим случајевима догађа с екстровертном, а што са интровертном децом?
Дете које је често било објекат начелно има две могућности: Деца која су више екстровертна, она која су до тог тренутка имала више слободе и маневарског простора за истраживање, једноставно иступају из те повезаности те и она друге претварају у објекте; у себи ће рећи “Глупа мама”. На тај начин више не осећају бол. Нека деца до те мере користе ту стратегију да целог живота искоришћавају друге за сопствени напредак и у томе су чак и врло успешна.
Интровертна деца пак саму себе претварају у објекат вредновања, она себи кажу „Ја ништа не знам, ја ништа не вредим”. То је став који у пубертету неретко води до аутодеструктивног понашања попут булимије.
Родитељи морају да задрже водећу позицију, али уједно треба детету дати сав простор који му је потребан да би се оно осећало као субјекат. Другим речима: Дете мора суделовати у обликовању целог процеса, јер то је једини начин на који може развити истинску преданост и одушевљење за нешто. Стратегије дресуре нимало не помажу.

 Деца уче само кад се добро осећају

Истичете да је мозгу за трајно учење потребно пре свега – одушевљење. Од чега, по вама, зависи успех у учењу?
Деца знају какав би живот могао бити. Када неко дете има осећај да га околина не види онаквог какво јесте, да желе да оно буде друкчије, да се одгаја да буде друкчије, онда се оно осећа попут објекта. Неко према коме се односе као према објекту не може се осећати повезаним; он се осећа искљученим. Тако дете које иде у трећи разред, а још увек га мама сваки дан за ручицу води у школу, нема задовољену потребу за аутономијом. Када се нечије потребе тако крше, та особа осећа бол.
Наука потврђује да сваки пут када се не задовоље такве основне потребе, у мозгу долази до активације истих неуронских образаца као и када особа осећа физички бол. Мозак за сигнализацију поремећаја друштвених односа користи исте мреже неурона којима сигнализира и поремећаје унутар властитога тела. Будући да то боли, дете се не може бринути ни за шта друго – поготово не за математику или неку песмицу.

Бег од бола

Којим путевима иду деца како би ублажила бол?
Када деца не добију оно што им је потребно, узимају оно што могу добити. И ту децу дочекује цела једна индустрија. Та друга стратегија још је фаталнија. Нека деца примећују да та заменска задовољства баш и не функционшу. Још увек осећају бол што немају осећај праве припадности таква каква јесу.
Таквом детету заправо и не преостаје друго него да отупи за такве осећаје. А то значи да се у мозгу на том подручју стварају инхибицијске синапсе, дакле препреке које потискују осећај боли у мозгу. Сви ми знамо такву децу. Она су искључена, не смеју да играју фудбал с другима и притом кажу: “Баш ме брига!” На крају тог процеса више их не боли ни то што не припадају ни то што други не сматрају да су она у стању нешто добро да ураде. Таква деца не само да више не осећају такве проблеме, већ више не осећају ни сама себе. То значи да више немају осећај за физичке боли. Стога и не чуди што већ у основношколској доби деца оболевају од разних болести.

Добар је само онај учитељ који воли ученике

Може ли се тај процес некако поништити?
То је добра вест. Никада није прекасно. Но, да би се поништили негативни утицаји, дете би морало упознати особу која је сама у потрази за благом; особом која жели да му помогне да развије оно што носи у себи. То је управо оно што је Џон Хејти издвојио у својој великој метастудији као одлучујући фактор за успешан процес учења: способност учитеља да се уживи у свог ученика како би осетио што му је потребно. Некима је можда потребно више структуре, некима више слободе, а некима задовољавање неких незадовољених потреба. Ако учитељ има ту способност, онда све функционира. То се, наравно, интерпретира на различите начине.
Но оно што је Хејтијева студија показала заправо је једноставно: Добар је само онај учитељ који воли ученике. Наука у том смислу каже да је то способност која се не може научити у школама. Непрестани покушаји професионализације учитеља заправо заобилазе оно што је стварно важно: ставови и наступ, а то се стиче искуством.

Промена климе у школама

Како би изгледале школе из којих би излазили креативни истражитељи и иновативни мислиоци?
То би се могло описати помоћу три појма: идеална настава требало би ученике да подстакне, охрабри и инспирише да се запуте у живот као одушевљени истраживачи и креативци. У том случају деца више не би свој мозак користила за учење напамет свега онога што ће им требати за испите, већ за оно што ће им у животу заиста требати: за решавање проблема, савладавање изазова, стицање способности и вјштина, развијање идеја те откривање властитих могућности.
Требају нам друкчији људи и зато се школски састав мора реструктуирати. И притом немамо баш пуно могућности. Зар да се вратимо у прошли век – век понављача разреда? У век одгоја батином? То нам није донело ништа добро. Деца су тада учила неку песму напамет само да би избегла казну. Поезија их није занимала. Не требају нам људи који имају петицу из математике, али их математика не занима. Морамо вратити страственост у живот. И у школе. Грубо речено, школа може погрешно урадити шта год хоће, само не сми погрешити у једном: не сме деци уништити преданост и страственост.
Извор: Клоканица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Вапитање по принципу дресуре блокира развој мозга!

  1. Željka Vinarž каже:

    Toliko jezgrovito sagledano a ipak razumljivo svima.Imam oseća nažalost da do ovakvih tekstova dolaze samo roditelji dece koja imaju probleme koji su navedeni a da kadar koji edukuje našu decu iz nekog razloga ostaje slep i gluv za ove probleme.Odakle početi rušiti pa iuznova slagati kockice za dobrobit dece koja će ovim sistemom izgubiti svoj identitet i sreću odrastanja.

    1. Snežana каже:

      Kadar koji školuje vašu i našu decu vrlo dobro zna koji su problemi i godinama se bore protiv starog sistema školovanja.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама