Vapitanje po principu dresure blokira razvoj mozga!

18 novembra, 2015

Deca uče samo kada se dobro osećaju, a oduševljenje zbog novih otkrića i saznanja podstiče dalji razvoj mozga, kaže poznati nemački neurobilolog Gerald Huter, autor knjige „Svako je dete darovito”. S druge strane, ako detetu stalno govorimo kako treba da se ponaša, to je dresura.
geraldU knjizi „Svako je dete darovito” napisali ste da deca na svet dolaze s različitim talentima. Stoga je vrlo nepouzdano ograničiti pojam darovitosti samo na onu decu koja su nadarena na intelektualnom polju.
U današnjem svetu smatramo da je posebno važno ako neko brzo shvata, može mnogo toga da upamti i dobar je u analitičkom mišljenju. No to nije uvek bilo tako i verovatno neće ostati tako zauvek. Možda ćemo za 50 godina smatrati darovitom onu decu koja budu imala posebne talente na socijalnom ili emocionalnom polju.

Oduševljenje je važno za razvoj mozga!

Napominjete da kada roditelji na dete projektuju vlastite čežnje, želje i očekivanja, to znači da mu zapravo „mogu uništiti mozak tokom njegova razvoja”. Šta pozitivno utiče na neurološki razvoj?
Pozitivna, otvorena okolina, ispunjena ljubavlju i motivacijom, okolina koja inspiriše dete da hrabro istražuje svet. Naime, svako novo otkriće, svaka nova spoznaja i sposobnost u detetovom mozgu izaziva bujicu oduševljenja, kakvu mi odrasli gotovo da više ne možemo ni zamisliti. To oduševljenje samima sobom i svim onim što se još može otkriti najvažniji je pokretač za dalji razvoj mozga. Roditelj koji svom detetu onemogućuje sticanje iskustva vlastite efikasnosti te mu neprestano govori šta treba da radi, dakle pretvara ga u objekat vlastitih stavova, zatire njegovo oduševljenje u korenu.

Kad dete postane objekat

Možete li detaljnije objasniti taj pojam objekta?
U prvim nedeljama i mesecima života detetu je dovoljno samo da se nasmeši majci i ona mu odmah uzvrati osmeh. Majka tada naprosto blista. To se događa neposredno, bez ikakva vrednovanja. Majka se detetu tada obraća kao subjektu. Ono ne treba nimalo da se napreže da bi dobilo takvu reakciju. To se dakle događa samo po sebi pa kod deteta razvija veliku želju da korak po korak isprobava šta još može otkriti i stvoriti.  Ali, u nekom trenutku njegove radnje prestanu da izazivaju oduševljenje kod majke, počinju čak i da nerviraju i ljute i na temelju majčinih predrasuda te se radnje moraju prekinuti. U tom trenutku u kojem više ne pokušavamo zajednički otkriti šta je dobro, već mu jednostavno kažemo što treba da uradi, pretvaramo ga u objekat svojih vlastitih procena i vrednovanja. To je dresura. Odlučujući je trenutak u kojem dete po prvi put oseti da postaje objekat, da ne bi trebalo biti takvo kakvo jeste, već se – da bi bilo voljeno – mora ponašati onako kako to zamišljaju roditelji. To je vrlo bolno iskustvo.
Koje su posledice, šta se u takvim slučajevima događa s ekstrovertnom, a što sa introvertnom decom?
Dete koje je često bilo objekat načelno ima dve mogućnosti: Deca koja su više ekstrovertna, ona koja su do tog trenutka imala više slobode i manevarskog prostora za istraživanje, jednostavno istupaju iz te povezanosti te i ona druge pretvaraju u objekte; u sebi će reći “Glupa mama”. Na taj način više ne osećaju bol. Neka deca do te mere koriste tu strategiju da celog života iskorišćavaju druge za sopstveni napredak i u tome su čak i vrlo uspešna.
Introvertna deca pak samu sebe pretvaraju u objekat vrednovanja, ona sebi kažu „Ja ništa ne znam, ja ništa ne vredim”. To je stav koji u pubertetu neretko vodi do autodestruktivnog ponašanja poput bulimije.
Roditelji moraju da zadrže vodeću poziciju, ali ujedno treba detetu dati sav prostor koji mu je potreban da bi se ono osećalo kao subjekat. Drugim rečima: Dete mora sudelovati u oblikovanju celog procesa, jer to je jedini način na koji može razviti istinsku predanost i oduševljenje za nešto. Strategije dresure nimalo ne pomažu.

 Deca uče samo kad se dobro osećaju

Ističete da je mozgu za trajno učenje potrebno pre svega – oduševljenje. Od čega, po vama, zavisi uspeh u učenju?
Deca znaju kakav bi život mogao biti. Kada neko dete ima osećaj da ga okolina ne vidi onakvog kakvo jeste, da žele da ono bude drukčije, da se odgaja da bude drukčije, onda se ono oseća poput objekta. Neko prema kome se odnose kao prema objektu ne može se osećati povezanim; on se oseća isključenim. Tako dete koje ide u treći razred, a još uvek ga mama svaki dan za ručicu vodi u školu, nema zadovoljenu potrebu za autonomijom. Kada se nečije potrebe tako krše, ta osoba oseća bol.
Nauka potvrđuje da svaki put kada se ne zadovolje takve osnovne potrebe, u mozgu dolazi do aktivacije istih neuronskih obrazaca kao i kada osoba oseća fizički bol. Mozak za signalizaciju poremećaja društvenih odnosa koristi iste mreže neurona kojima signalizira i poremećaje unutar vlastitoga tela. Budući da to boli, dete se ne može brinuti ni za šta drugo – pogotovo ne za matematiku ili neku pesmicu.

Beg od bola

Kojim putevima idu deca kako bi ublažila bol?
Kada deca ne dobiju ono što im je potrebno, uzimaju ono što mogu dobiti. I tu decu dočekuje cela jedna industrija. Ta druga strategija još je fatalnija. Neka deca primećuju da ta zamenska zadovoljstva baš i ne funkcionšu. Još uvek osećaju bol što nemaju osećaj prave pripadnosti takva kakva jesu.
Takvom detetu zapravo i ne preostaje drugo nego da otupi za takve osećaje. A to znači da se u mozgu na tom području stvaraju inhibicijske sinapse, dakle prepreke koje potiskuju osećaj boli u mozgu. Svi mi znamo takvu decu. Ona su isključena, ne smeju da igraju fudbal s drugima i pritom kažu: “Baš me briga!” Na kraju tog procesa više ih ne boli ni to što ne pripadaju ni to što drugi ne smatraju da su ona u stanju nešto dobro da urade. Takva deca ne samo da više ne osećaju takve probleme, već više ne osećaju ni sama sebe. To znači da više nemaju osećaj za fizičke boli. Stoga i ne čudi što već u osnovnoškolskoj dobi deca obolevaju od raznih bolesti.

Dobar je samo onaj učitelj koji voli učenike

Može li se taj proces nekako poništiti?
To je dobra vest. Nikada nije prekasno. No, da bi se poništili negativni uticaji, dete bi moralo upoznati osobu koja je sama u potrazi za blagom; osobom koja želi da mu pomogne da razvije ono što nosi u sebi. To je upravo ono što je Džon Hejti izdvojio u svojoj velikoj metastudiji kao odlučujući faktor za uspešan proces učenja: sposobnost učitelja da se uživi u svog učenika kako bi osetio što mu je potrebno. Nekima je možda potrebno više strukture, nekima više slobode, a nekima zadovoljavanje nekih nezadovoljenih potreba. Ako učitelj ima tu sposobnost, onda sve funkcionira. To se, naravno, interpretira na različite načine.
No ono što je Hejtijeva studija pokazala zapravo je jednostavno: Dobar je samo onaj učitelj koji voli učenike. Nauka u tom smislu kaže da je to sposobnost koja se ne može naučiti u školama. Neprestani pokušaji profesionalizacije učitelja zapravo zaobilaze ono što je stvarno važno: stavovi i nastup, a to se stiče iskustvom.

Promena klime u školama

Kako bi izgledale škole iz kojih bi izlazili kreativni istražitelji i inovativni mislioci?
To bi se moglo opisati pomoću tri pojma: idealna nastava trebalo bi učenike da podstakne, ohrabri i inspiriše da se zapute u život kao oduševljeni istraživači i kreativci. U tom slučaju deca više ne bi svoj mozak koristila za učenje napamet svega onoga što će im trebati za ispite, već za ono što će im u životu zaista trebati: za rešavanje problema, savladavanje izazova, sticanje sposobnosti i vjština, razvijanje ideja te otkrivanje vlastitih mogućnosti.
Trebaju nam drukčiji ljudi i zato se školski sastav mora restruktuirati. I pritom nemamo baš puno mogućnosti. Zar da se vratimo u prošli vek – vek ponavljača razreda? U vek odgoja batinom? To nam nije donelo ništa dobro. Deca su tada učila neku pesmu napamet samo da bi izbegla kaznu. Poezija ih nije zanimala. Ne trebaju nam ljudi koji imaju peticu iz matematike, ali ih matematika ne zanima. Moramo vratiti strastvenost u život. I u škole. Grubo rečeno, škola može pogrešno uraditi šta god hoće, samo ne smi pogrešiti u jednom: ne sme deci uništiti predanost i strastvenost.
Izvor: Klokanica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "Vapitanje po principu dresure blokira razvoj mozga!

  1. Željka Vinarž kaže:

    Toliko jezgrovito sagledano a ipak razumljivo svima.Imam oseća nažalost da do ovakvih tekstova dolaze samo roditelji dece koja imaju probleme koji su navedeni a da kadar koji edukuje našu decu iz nekog razloga ostaje slep i gluv za ove probleme.Odakle početi rušiti pa iuznova slagati kockice za dobrobit dece koja će ovim sistemom izgubiti svoj identitet i sreću odrastanja.

    1. Snežana kaže:

      Kadar koji školuje vašu i našu decu vrlo dobro zna koji su problemi i godinama se bore protiv starog sistema školovanja.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama