Како сам постала добра мајка

април 21, 2015

 
Брижљиво чувам све поруке које сам добила од своје деце – било да су оне нажврљане на листу папира или пажљиво написане у школској свесци. Али песмица коју ми је недавно посветила моја деветогодишња ћерка је ипак нешто посебно. Када сам прочитала први стих, на тренутак ми је застао дах, а  ни сузу нисам могла задржати:
“Моја мама… она је увек ту за мене, чак и када сам неваљала, и када јој стварам  проблеме.“
mamaЗашто ме је ово толико погодило? У неком тренутку мог растројеног живота почела сам да се понашам потпуно другачије према својој деци. Почела сам да вичем на њих. Није то било често, али када се деси, увек било је жустро. Пукнем као балон и потпуно престравим све око себе.
Касније сам се више пута питала шта је то што ме натера да потпуно изгубим себе и понашам се овако према својој деци. Да ли због тога што је моја ћерка инсистирала да стави још огрлица и ружичасте наочари за сунце у тренутку када смо већ касниле, или због тога што је срушила и разбила моју омиљену стаклену фигуру, иако сам јој рекла да не сме да је дира? Можда и због тога што нису хтели да спавају када им је време, или због тога што се често побију око неке играчке или слаткиша?
Да, то су те ствари – уобичајно дечје понашања које ме иритира до те мере да губим контролу. Није ми лако да напишем ово, нити ми је у овим тренуцима лако да се тога ослободим. Мрзим себе због тога што вриштим на двоје малих људи које волим више од живота.
Објаснићу вам зашто сам постала оваква. Прекомерна употреба мобилног телефона, предугачка “ту ду“ листа и стална тежња за перфекцијом потпуно су ме истрошили. Неизбежно је било да негде “пукнем“. На моју велику жалост то се десило у кући, међу људима које највише волим, далеко од службених просторија моје фирме. Викање на децу је директна последица губитка самоконтроле. А онда се десило то. Тога судбоносног дана моја старија кћерка се попела на столицу у остави, покушавајући ваљда да дохвати нешто, али је уместо тога срушила кесу пуну пиринча. Када сам ушла у оставу видела сам милионе зрна пиринча расутих по поду, али сам видела и још нешто – страх у очима моје девојчице која је са сузама у очима чекала моју реакцију. Плаши ме се! Плаши се моје реакције на један њен безазлен потез! Преплавила ме је туга када сам схватила да ја нисам та мајка с којом биџ волела да одрасту моја деца, нити желим да имам овакав однос с њима.
У данима након овог болног суочавања са собом, озбиљно сам радила на ослобађању од стреса и учењу шта је у животу заиста важно. И данас радим на томе. Не дозвољавам да ме посао и друштво терају да радим ствари до перфекције. Не стварам себи тензију. Послове обављам лагано и много сам сталоженија. Када ме дечја галама и свађа умори, одшетам до купатила, затворим се на пар минута и подсетим себе – они су деца, а деца праве грешке. Као и ми одрасли.   
Током времена видела сам и прве успехе своје “терапије“. Страх који се видео у очима моје деце када нестао је. Уместо непријатеља, за њих сам постала уточиштеи када праве несташлуке. 
Happy mother and her children lying on a bedНисам сигурна да бих уопште писала о овој својој трансформацији да ми се није десио мали инцидент прошлог понедељка. Док сам завршавала последње поглавље своје књиге, мој рачунар је одједном престао да ради. Да ствар буде још и гора, последња три поглавља су једноставно нестала. Шта све нисам покушала да бих вратила изгубљени текст, али авај. Када сам коначно схватила да је мој вишедневни труд изгубљен, обузео ме је страшан бес. Имала сам потребу да вриштим. Али нисам. Требало је покупити децу из школе и одвести их на пливање. Помислила сам – у овом тренутку не могу ништа да урадим да бих решила овај проблем, а и постоје много већи проблеми од поновног писања ова три поглавља.  Мирно сам склопила свој лаптоп и спремила се за полазак.
Чим су ушли у кола, моја деца су приметила да нешто није у реду. “Шта је с тобом мама, делујеш нервозно?“  “Три дана рада на мојој књизи су нестала“, рекла сам најблажим могућим гласом, иако сам имала утисак да галамим. Како сам то изговорила, поново се у мени јавио бес. Најмање ми је било до тога да возим децу на пливање, цедим њихове купаће костиме, расплићем мокру косу и после тога им спремам вечеру. Желела сам да седнем за сто и поново покушам да повратим изгубљени текст. Скупила сам снаге и наставила: “Децо извините, али бих сада најрадије ћутала. Изгубила сам део своје књиге и веома сам нервозна због тога“.
“Жао нам је мама“, рече најстарија кћерка. Преостало време у колима смо прећутали, а ја сам се трудила да не размиљам о ономе што се десило.
На крају дана била сам потпуно исцрпљена. Сместила сам најмлађе дете у кревет и легла поред најстарије кћерке. Гледале смо телевизију, а онда ме је она упитала брижљивим гласом: “Мама, шта мислиш, хоћеш ли успети да повратиш изгубљени текст?“. Тада сам почела да плачем. Али не због тога што сам изгубила део своје књиге – написаћу те пасусе поново, већ због свих фрустрација које сам унела у кућу пишући ту књигу.
На моје изненађење, кћерка је почела да ме мази по коси понављајући ми охрабрујуће речи: “Могу ја покушати да повратим текст из привремених података на рачунару“ и  “Мама, ти то можеш. Ти си најбољи писац кога знам. Ја ћу ти помоћи како год будем могла“.
Помислила сам – ја сам сада у невољи а она је ту, пажљива и осећајна, и  подржава ме уместо да ме кињи и критикује што сам била несмотрена са својим текстом. Моје дете никада не би изговорило овако саосећајане реченице да сам наставила да вичем. Викање прекида комуникацију. Оно чини да се породица раздваја, уместо да се зближава.
“Моја мама… она је увек ту за мене, чак и када сам неваљала, и када јој стварам  проблеме“. Ово су стихови посвећени мени, жени која пролази кроз тежак период, на који моја кћерка није поносна, али из тога учи. Из њених речи ја видим наду. Зато, никада није касно да престанете да вичете на своју децу. Деца праштају, нарочито када виде да особа коју воле покушава да се промени. Живот је сувише кратак да бисте се узрујавали због просутог пиринча или загубљене ципелице. Без обзира на то шта се десило јуче, данас је нови дан. Данас изаберите мирољубив тон и учите децу да граде мостове који ће нас повезати када смо у невољи.
Извор: Hands Free Mama

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама