Ortopedski hirurg dr Zoran Paunović o opasnostima za odojčad koje nosi prerano sedenje i uspravljanje na noge. Bitnije je da dete prođe sve faze razvoja.
Svaki pokušaj ubrzavanja prirodnog ritma razvoja deteta, kako krupne i sitne motorike, tako i skeleta, može da donese više štete nego koristi. Razvoj novorođenčeta mora da bude nesmetan i roditelji nikako ne bi trebalo da detetu nameću prinudne položaje, niti da ga „teraju“ u aktivnost koju nije spremno – poput sedenja, hodanja i slično. Za sve stadijume razvoja postoje vremenski okviri, i mnogo je bitnije da sve faze prođu određenim redosledom i da se ne preskaču, nego da li je dete prohodalo sa 11 ili 16 meseci.
Takvo ponašanje ne mora nužno da donese štetu, ali u određenom broju slučajeva može da ima mnogobrojne negativne posledice po dete, kaže u razgovoru za „Novosti“ dr Zoran Paunović, načelnik Službe za ortopediju i traumatologiju Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić“.
Zbog čega se u ranom uzrastu javljaju oštećenja i deformiteti?
– Skelet novorođenčeta nije do kraja razvijen, već se taj razvoj odvija do kraja adolescencije. Skeletna struktura je na rođenju više sastavljena od hrskavice, od koje se kasnije formiraju kosti. U tom procesu dolazi do formiranja zrna okoštavanja. To je naročito bitno kod nekih većih zglobova, na primer kukova. Zato je važno da roditelji u tom periodu pogrešnim postupanjem ili požurivanjem ne nanesu eventualnu štetu razvoju skeleta.
Da li je zato važno da roditelji slušaju preporuke lekara šta i kada dete sme da uradi?
– Bitno je da se ništa u dečijem razvoju ne forsira.
Mnogi roditelji koriste dubak, čini se često i predugo?
– Dubak može da bude opasan jer omogućava da dete dopre do stvari u kući do kojih inače ne bi, poput šporeta. S druge strane, položaj u kojem se dete u dupku nalazi može nepovoljno da utiče na njegov razvoj. Zato se njegovo korišćenje toleriše samo u kraćim intervalima. Posle desetog meseca mora da se izbaci, jer može da dođe do skraćenja Ahilovih tetiva na nogama i dete onda ima karakterističan hod na prstima.
Ako dete hoće samo da sedne ili ustane i pre perioda koji se preporučuje, treba ga pustiti. Jer, ako ono to uspe samostalno, znači da je njegovo telo spremno i da ono tu funkciju može da obavi samo. Ali, s druge strane, ne treba ništa forsirati, naročito ne stavljati dete na silu u sedeći ili stojeći položaj, stavljati u stolicu da sedi, podupirati jastucima i slično. Roditelji misle da je dete naprednije ako počne neke stvari pre, a u stvari ono ima sopstveni ritam razvoja.
Da li prerano sedenje nije dobro zbog kukova ili kičme?
– Pre svega zbog kičme, jer ona u uzrastu od pet ili šest meseci u većini slučajeva nije spremna da drži dete u uspravnom sedećem položaju. Sedenje i spremnost deteta da sedi nema toliko veze sa kukovima, koliko sa kičmenim stubom i njegovim razvojem. Ali, i kukovi prolaze kroz svoje etape razvoja, koje takođe moraju da se ispoštuju i da se reaguje ako nešto nije u redu.
Kada su onda deca spremna da sede, bez roditeljske pomoći?
– Roditeljima uvek sugerišemo da su, u proseku, deca i njihov kičmeni stub spremni da sede u uzrastu od oko osam meseci. U praksi je to najčešće već sa šest meseci. To je u najvećem broju slučajeva period kada je dete spremno da se samostalno uspravi i sedne. Uzrast je individualan i zavisi od razvoja deteta, ali i načina na koji se pripremalo za taj sedeći položaj – okretanjem, ležanjem na podu, dizanjem u četvoronožni položaj i slično. Bitno je da roditelji imaju na umu da dete može da sedi i pre preporuka, ako to učini samo i ako je spremno, ali ne sme da sedi onda kada to roditelji žele.
Kakve štetne posledice može da ostavi prerano stajanje i hodanje?
– Ako se dete oslanja na noge pre nego što je razvojno spremno za to, može doći do oštećenja kolena. Zato uvek savetujemo roditeljima da nikako ne oslanjaju dete na noge pre desetog meseca. Istraživanjima je ustanovljeno da najveći broj patoloških oboljenja kolena, od O nogu i Blauntovog oboljenja, nastaje ako se dete prerano oslanja na noge. Preporučljivo je detetu omogućiti uslove da puzi i da prođe sve faze razvoja do stajanja i hodanja. Ako dete neće da puzi, treba ga stavljati u prostor gde može da ispituje okolinu i razvija motoriku, poput ogradice ili poda.
Da li je za razvoj kukova neophodno da odojčad nose „široki“ povoj?
– To je pitanje koje nosi mnogo kontroverzi. Osamdesetih godina profesor Klisić otkrio je da su neki delovi SFRJ (Kosovo, Tutin, Novi Pazar itd) endemsko područje za razvojni poremećaj kuka. Zato je uveden široki povoj, koji dodatno drži kukove u položaju koji je pogodan za razvoj čašice kuka i formiranje zrna okoštavanja.
Danas radimo redovne ultrazvučne preglede sa šest nedelja (još bolje sa mesec dana), sa tri meseca i sa pola godine. Do tada deca preventivno nose široki povoj. Smatram da ono što je dobro i pokazalo se kao korisno, ne treba ukidati. S druge strane, ne moramo da se poredimo sa Zapadom. U Americi, recimo, čak nemaju redovan skrining ultrazvukom, jer je procenat ovog deformiteta toliko mali, da im se ultrazvuk ne isplati.
Šta ako se razvojni deformitet kuka ne uoči na vreme?
– Ako se evolutivna dislokacija kuka otkrije u prvih mesec dana, izlečenje je 100 odsto. Ali, što više vremena prolazi, sve su manje šanse za uspešnost lečenja. Ono ne sme da bude nasilno, i ako tok lečenja nije uspešan, najčešće sačekamo do treće godine, pa onda uradimo operaciju. Dešava nam se, doduše danas retko, da nam dođe dete kojem je sa pet meseci tek otkriven problem i onda smo prinuđeni da stavljamo tegiće na noge kako bismo ubzrali izlečenje.
Izvor: Novosti