Какве се то промене дешавају кад дете постане тинејџер и како родитељи треба да се поставе

Период одрастања који најчешће почиње око дванаесте и траје до двадесете године живота је животна фаза између детињства и одраслог доба и период који називамо адолесценцијом. Тај период је изузетно важан у животу јер се тада дешавају најинтензивније промене како у физичком и телесном смислу, тако и у психолошком и физиолошком развоју детета. Промене које се адолесцентима дешавају у физичком и телесном смислу су видљиве и очекиване због чега их лако уочимо и препознамо и најчешће не представљају основ за страхове, неразумевање и бригу родитеља и одраслих.

Foto: Canva

Међутим, психолошке промене које се манифестују различитим облицима понашањима адолесцента често остају непрепознате до краја и неретко их погрешно етикетирамо као вид неваспитања, безобразлука или размажености.

Важно је знати да у психолошком смислу током пубертета сазревају три процеса – мисаони, емоционални и вољни. Управо је сазревање вољног процеса извор сукоба између детета са једне стране и родитеља са друге стране. Ово је период немира, непослушности, непоштовања и непријатности, а кључ за успостављање бољих односа је пре свега информисаност која ће одраслима помоћи да на нов начин одговоре на потребе детета, да му се прилагоде а да при томе задрже раније стечени ауторитет.

Родитељ пре свега мора да разуме да је период пубертета изузетно тежак и за дете јер оно је то које пролази кроз многе сукобе. Оно што је детету најпотребније у овом периоду од родитеља и осталих одраслих из окружења је љубав, подршка, охрабрење, топлина и правилно усмеравање. Најчешћа дилема коју родитељи имају јесте да ли увек и у свакој ситуацији треба да буду уз свог тинејџера, а одговор је увек недвосмислен и исти – ДА!

Како пружити подршку адолесценту – није исто као кад смо ми били тинејџери

Родитељска подршка се пре свега односи на конструктивна и функционална понашања детета. Важно је разумети и дати право детету на промену интересовања и у случајевима када нам се ставови не поклапају. Одрасли би требало да буду информисани у вези са актуелним друштвеним дешавањима како би лакше разумели промене и адекватније одговорили на понашања деце која се разликују од понашања каква су била прихватљива и доминантна у друштвеном контексту који је био важећи када су сами били тинејџери.

Када говоримо о ризичним понашањима тинејџера, улога родитеља примарно треба да остане подржавајућа и прихватајућа у односу на личност детета, али је важно да се доследно и континуирано утиче на потенцијално ризично понашање детета и то пре свега појачаном едукацијом, а са циљем превенције оних понашања која би могла имати штетне последице. Од изузетног значаја је код детета развијати вештину преузимања одговорности за сопствене изборе и одлуке. Колико год да су промене понашања тинејџера изражене и неприхватљиве за вредносни систем одраслих, они ниједног момента не би смели да забораве на чињеницу да се дубоко иза отвореног револта и „отимања“ детета увек крије његова стална потреба да му родитељ буде заштита и ослонац.

Ако сам родитељ и одрасли нема довољно стручних знања за успешно превазилажење проблеме које доноси период адолесценције детета, увек може да се сети какав му је родитељ био потребан кад је и сам био тинејџер и да покуша баш то да понуди свом детету.

Аутор: Татјана Крсмановић, професор разредне наставе