Period odrastanja koji najčešće počinje oko dvanaeste i traje do dvadesete godine života je životna faza između detinjstva i odraslog doba i period koji nazivamo adolescencijom. Taj period je izuzetno važan u životu jer se tada dešavaju najintenzivnije promene kako u fizičkom i telesnom smislu, tako i u psihološkom i fiziološkom razvoju deteta. Promene koje se adolescentima dešavaju u fizičkom i telesnom smislu su vidljive i očekivane zbog čega ih lako uočimo i prepoznamo i najčešće ne predstavljaju osnov za strahove, nerazumevanje i brigu roditelja i odraslih.
Međutim, psihološke promene koje se manifestuju različitim oblicima ponašanjima adolescenta često ostaju neprepoznate do kraja i neretko ih pogrešno etiketiramo kao vid nevaspitanja, bezobrazluka ili razmaženosti.
Važno je znati da u psihološkom smislu tokom puberteta sazrevaju tri procesa – misaoni, emocionalni i voljni. Upravo je sazrevanje voljnog procesa izvor sukoba između deteta sa jedne strane i roditelja sa druge strane. Ovo je period nemira, neposlušnosti, nepoštovanja i neprijatnosti, a ključ za uspostavljanje boljih odnosa je pre svega informisanost koja će odraslima pomoći da na nov način odgovore na potrebe deteta, da mu se prilagode a da pri tome zadrže ranije stečeni autoritet.
Roditelj pre svega mora da razume da je period puberteta izuzetno težak i za dete jer ono je to koje prolazi kroz mnoge sukobe. Ono što je detetu najpotrebnije u ovom periodu od roditelja i ostalih odraslih iz okruženja je ljubav, podrška, ohrabrenje, toplina i pravilno usmeravanje. Najčešća dilema koju roditelji imaju jeste da li uvek i u svakoj situaciji treba da budu uz svog tinejdžera, a odgovor je uvek nedvosmislen i isti – DA!
Kako pružiti podršku adolescentu – nije isto kao kad smo mi bili tinejdžeri
Roditeljska podrška se pre svega odnosi na konstruktivna i funkcionalna ponašanja deteta. Važno je razumeti i dati pravo detetu na promenu interesovanja i u slučajevima kada nam se stavovi ne poklapaju. Odrasli bi trebalo da budu informisani u vezi sa aktuelnim društvenim dešavanjima kako bi lakše razumeli promene i adekvatnije odgovorili na ponašanja dece koja se razlikuju od ponašanja kakva su bila prihvatljiva i dominantna u društvenom kontekstu koji je bio važeći kada su sami bili tinejdžeri.
Kada govorimo o rizičnim ponašanjima tinejdžera, uloga roditelja primarno treba da ostane podržavajuća i prihvatajuća u odnosu na ličnost deteta, ali je važno da se dosledno i kontinuirano utiče na potencijalno rizično ponašanje deteta i to pre svega pojačanom edukacijom, a sa ciljem prevencije onih ponašanja koja bi mogla imati štetne posledice. Od izuzetnog značaja je kod deteta razvijati veštinu preuzimanja odgovornosti za sopstvene izbore i odluke. Koliko god da su promene ponašanja tinejdžera izražene i neprihvatljive za vrednosni sistem odraslih, oni nijednog momenta ne bi smeli da zaborave na činjenicu da se duboko iza otvorenog revolta i „otimanja“ deteta uvek krije njegova stalna potreba da mu roditelj bude zaštita i oslonac.
Ako sam roditelj i odrasli nema dovoljno stručnih znanja za uspešno prevazilaženje probleme koje donosi period adolescencije deteta, uvek može da se seti kakav mu je roditelj bio potreban kad je i sam bio tinejdžer i da pokuša baš to da ponudi svom detetu.
Autor: Tatjana Krsmanović, profesor razredne nastave