Ne znam da li nas išta izvoza po svim meridijanima ikad imenovanih emocija kao što to učini roditeljstvo. Neizvesnost, strah, preispitivanje, da li je pravo vreme, da li ste dovoljno oprezni, da li ćete umeti, rizici, panika, pa hrabrost, pa dani kada ništa ne ide, pa dani kada sve teče lagano, red smeha pa red plača, kakvo je ovo dete, muž je kriv, a okolina, šta li su sebi umislili svi ti ljudi, pa poslednji pokušaji držanja svega pod kontrolom, sve one izjave „ja nikad neću“ pa izbegavanje svih onih koji su vas nekad mogli čuti, pa besomučna takmičenja sa mamama u parku nakon kojih se isceđeni kao limun vraćate svom detetu i porodici, promašeni, bez ičega za pružiti, izgubljeni u vremenu i prostoru i bez ijedne stvari u koju ste više sigurni… Do jednog dana.
Dana novog rađanja vaše porodice, dana u kome se vraćate sebi i konačno osetite da svu mudrost već posedujete, ali čuči ugušena glasnim povicima panike, tuđih mišljenja i nesigurnosti. Dana kada dopustite sebi da budete najbolji mogući nesavršeni roditelj svojoj nesavršenoj porodici, i tako zaista živite svoje savršenstvo. Shvatala sam to u nekim važnim danima…
Kada sam dopustila sebi da detetu pokažem da je i mama ljudsko biće. I da je jedino čega imam beskonačno – ljubav za njega. Svega ostalog mi tu i tamo pomanjka – strpljenja, doslednosti, svežine, osmeha, ideja. I ostala sam dirnuta kada sam iskusila koliko dete od svega par godina to razume, i koliko se na trenutak osetite da ste i sami dete jer odjednom dobijete njegovo saosećanje. Kada dopustite sebi da detetu iskreno kažete – mama je umorna, mama je tužna, mama je zaboravila, izvini, htela sam ali nije uspelo… čućete reči koje će vas izlečiti – ma nema veze, mama, evo uzmi moju lutku, evo ja ću ti napraviti frizuru, možemo to i kasnije. Neprocenjivo. Ili nekada priznate da se mama zbunila i napravila nesto šašavo, pa se tome zajedno smejete. Znate li da će dete svakako tokom puberteta prestati da vas gleda kao savršene? Ne glumite ni sada da to jeste, i pokažite da svi možemo pogrešiti ali ćemo se zajedno potruditi da svakoga dana budemo bolji. To su trenuci koji će vas zbližiti.
Kada sam prestala da se takmičim i upoređujem. Kada sam shvatila sav besmisao toga, razumela svu nesigurnost onih koji to rade, i naučila da se od toga udaljim. Nikakav napor sada u to ne ulažem. Nemam potrebu da se upoređujem. Ni svoje dete, njegov razvoj, porodični ritam, niti vaspitne metode. Moje dete neće postići ni više ni manje ako je neki vršnjak iz parka već skinuo pelene ali još ne govori razgovetno. Biram sa kim i koliko ulazim u roditeljske teme, podelim iskustvo ako mi se učini da može pomoći, pitam ako mislim da mogu nešto naučiti, i samo sa onima koji sujetu drže pod kontrolom isto koliko se ja sa ove strane trudim. Svoje ushićenje zbog uspeha mog deteta radosno podelim sa par najbližih osoba, strahove i probleme takođe. A neka pitanja adresiram samo tamo gde pripadaju – možda pedijatru, logopedu, nutricionisti, psihologu.
Kada sam prestala da sebe mučim i proganjam zbog neprijatne i zahtevne situacije sa detetom, jer svaka je od njih prilika da iz nje nešto naučimo. Možda sam vikala, možda prejako reagovala, zaboravila na dogovor, ili bila nedosledna pa jednom pustila a drugi put ga za isto kaznila. Umela sam patiti po čitave dane. I onda naučila da i sebi moram oprostiti. Da se ne zaglavimo u tom događaju i napravimo još veću štetu. I da nema veze ako se ponekad dopusti slatkiš više, sat crtanih filmova duže, ili poneka vaspitna lekcija manje. Računa se ono što svom detetu pružam svih ovih godina, dana, noći, i važnih trenutaka. Jedna, pet ili deset mojih pogrešnih reakcija u moru ljubavi i vaspitanja koje mu pružam ono neće ni osetiti, ni pamtiti, niti će ga oblikovati. Beskonačno vreme je iza nas i tek pred nama. Popravljamo kako umemo i idemo dalje. A teških trenutaka mora biti, i ako želimo odnos koji je otvoren, na njih moramo biti spremni.
Kada je prestalo da me interesuje ko gleda i šta u tom trenutku misli. Ja vaspitavam svoje dete, a vama ako se ne dopada šta vidite, okrenite glavu. Naš trenutak, možda jako važan, dešava se sada i ovde, i kada god se on desi ja svom detetu moram pružiti reakciju koja mu je tada potrebna. I dalje, ne zanima me ni kako vam izgledaju naši trenuci razbibrige, moje dete koje je tog dana poželelo da na glavu zakači sve šnale koje ima, spoji nespojivo u odevnoj kombinaciji, glupira se po šetalištu, ili na istom svi zajedno pevamo dečje pesmice.
Kada sam shvatila da je za detetov rast i razvoj važna sreća cele porodice. I da je ponekad, kada beba stigne, zaboravimo. Koliko se samo roditelji potroše kada se grčevito drže nekih kriterijuma, pravila, preporuka, čak i onda kada nemaju snage i mogućnosti da ih sprovedu. Pa krive jedno drugo, pa se svađaju, pa ih to dodatno troši. I sve to na uštrb sna, odmora, smeha, vedrine, radosti. Svega onoga što lebdi u jednom domu a iz čega dete izrasta u srećnu osobu. Potrebni ste sami sebi, potrebni ste u braku jedno drugome, a ako ste tek od skora roditelj i sve posmatrate kroz prizmu bebinih potreba, suština je opet ista – za detetovu sreću presudna je harmonija i sreća cele porodice. Čuvajte svoje zdravlje, jer, verovali ili ne, detetu kroz život trebate mnogo duže od nekoliko njegovih sitnih godina. Čuvajte svoje partnere, jer, sećate li se? U toj ste ljubavi prvi put dete i poželeli. I čuvajte potrebe čitave porodice da bi dete raslo gledajući kako ste tu jedni za druge i kako se nadmećete u ljubavi i davanju. Pa se setite da je ta porodica prva detetova slika o svetu i životu i da će ono što u njoj gleda oformiti kriterijume za sve trenutke sa kojima će se tokom odrastanja sretati. Čuvajte smeh, radost, bliskost, poverenje, sunčane dane u prirodi, radosne pripreme za praznike, podršku svih za jednog kome je potrebna, i ne brinite za dane u kojima se talasi uzburkaju. Jedino je važno da se čvrsto zagrlite, da u istom pravcu gledate i na njima zajedno plovite.
Autor: Helena K.
Zelena učionica