– Biljo?
– Hej!
– Jesi u gužvi?
– Ma nisam, kako si mi?
– Nikako!
– Što?
– Pa, ti ne znaš? Bruji „Zbornica“ na vajberu!
– Jao, izašla sam ti ja iz grupe još odavno. Samo neke svađe ili neki glupi klipovi koji stižu i zvrckaju mi po ceo dan i noć…
– Onda bolje da ti ne prepričavam, samo ćeš da se nerviraš!
– Reci, šta je sad?
– Pazi sad. Od septembra će se svi časovi snimati, to jest moći će da se prate u realnom vremenu i ostaju trajno na serveru škole! Može da ih pogleda kad god ko poželi. Đaci, roditelji, svi koji imaju šifru!
– Molim??? U našoj školi?? Mislim, znam za to snimanje časova iz one privatne gde mi radi kuma, ali drugo je to, ne mogu ni da zamislim koliku platu ona ima, pa neka je i snimaju, ali kod nas….
– Šta, kao snimaju im svaki čas i ostavljaju tako da se gleda kad kome padne na pamet?
– Da, da, čak mole roditelje da pogledaju neki čas kad stignu i daju im sugestije da budu bolji, možeš misliti, samo da im se uvuku kad im plaćaju!
– Ma plaćaju i nama kroz poreze, to nije sporno. Sporno je koliko plaćaju i kako moramo da radimo.
– Ma mnogo nam plaćaju, nemamo ni za krede a kamoli kamere, ništa od toga neće biti, pazi šta ti kažem!
– Ne budi sigurna, stigle donacije za sve osnovne škole!
– Donacije za kamere?? Ne verujem!
– Ne samo kamere, nego će svako od nas zadužiti onaj mali mikrofon i moraćemo da ga prikačimo i uključimo tokom časa i odmora, ’ej i odmor da nas prati veliki brat šta radimo! Isključujemo se samo u zbornici! Pa, da li veruješ?
– Čekaj, reci mi da se šališ! Hoće li nas i u toaletu snimati?
– Joj, ne bi me začudilo! Oprema stiže iduće nedelje, onda će to polako montirati, isprobavati, uz donaciju ide i kao neki, šta ga znam, intranet sajt gde će moći da uđu samo oni sa šiframa, i tu će stajati svi naši časovi!
– Pa, stvarno katastrofa! A privatnost i zloupotreba snimaka dece? O nama neću ni da govorim, to nikog ne zanima…
– Pa kao neće biti javno, nego je za pristup potrebna šifra, a moraće i roditelji da se slože. Da, postojaće za njih i poseban link gde mogu da daju, obrati pažnju, PREPORUKE! Znači svaka šuša može da kaže, „Ne dopada mi se kako nastavnica fizike drži čas“ ili da se pobuni na šta god poželi, može preko direktnog linka da te prijavi Ministarstvu! Znači, nije mi dobro!
– Ma, znaš šta, možda nije to tako loše, onda će roditelji videti i kakva su im deca, pa neće više biti „Rekao mi je da ste ga ni krivog ni dužnog napali“ nego izvol’te molim lepo, premotamo snimak i da vidimo ko je u pravu!
– Pa, u šta se mi to pretvaramo? Kao neki sudski veštaci ćemo utvrđivati kako i kad je ko šta rekao ili uradio?? A onda mogu da nas maltretiraju recimo ako u predavanju pogrešimo ili ako nismo dovoljno nasmejani ili raspoloženi ili fini ili strpljivi, znaš šta, smučilo mi se sve!
– Da znaš… Šta kažu na grupi, buni li se ko?
– Pa bune se, ali šta vredi? Kaže direktorka, više nećemo imati situaciju da nas uticajan roditelj napada kako je razredni starešina izgrdio decu i rekao im da su loši ljudi, tu je aludirala na Natašu, sećaš se? Najviše se plaši tih uticajnih, samo da ne stigne u medije, ništa drugo nije važno!
– Jao znam… Ali, znaš kako, pukne čovek, razumem ja i Natašu što je tako reagovala! Deca te ne poštuju, roditelji ti prete, kolege ne stanu uz tebe, plata mala, nekad izgubiš kontrolu, pa sve je to ljudski!
– Jeste, ali te onda prijave, razumeš, a ti ne možeš da dokažeš ništa! Na kraju uvek dete u pravu!
– Pa, šta misliš, da li će onda stvarno časovi biti bolji?
– Vidi, moji sigurno neće biti ni bolji ni gori, jer meni je svejedno da li me snimaju, radim svoj posao pošteno. Kao i ti, uostalom. Ali… bolje da ne navodim primere i imena… znaš šta hoću da kažem i na šta mislim…
– Znam vrlo dobro! I zamisli da se to uvek snima… Ili ono čitanje novina na času, telefoniranje, izlaženje da se obave neke „obaveze“… „Nenajavljene vežbe“ kad nisu spremili predavanje, prepisivanje lekcija na času, tebi bar ne treba da pričam…
– Vidi, već je Mila krenula kao da se šali, ali znaš već – svaka šala pola zbilje. Kaže, „Baciću neku krpu preko kamere pa neka se žale upravi vodovoda!“
– Ma, prikači me na grupu opet, moram da ih pitam!
– Hoću! Šta da ih pitaš?
– Pa to, da li će im časovi bili isti kad se budu snimali, samo da vidim šta će da odgovore!
– Pazi šta ti kažem, oni koji rade kako treba će da ćute, neće ti ni lajkovati poruku da se ne zameraju, a ovi drugi će da viču „Naravno da će biti isti“ i ubeđivaće i sebe i tebe da rade najbolje, kao da su predavači na Sorboni!
– Samo ti mene prikači, živa nisam dok ih ne pitam!
– Jao, ti si luda, evo sad ću… čim završimo razgovor… Ej, moramo neku garderobu da kupimo, frizure da sredimo, znaš kako je, snimaće nas, bićemo na intranetu…
– Ma ne, bolje da snime ovaj moj izrastak, možda stignu i neke donacije za plate…
– Pa ti si genije! Ne farbam se do sledeće Nove godine!
Piše: Maja Bugarčić
Napomena: Tekst je satiričan, a događaji i likovi u njemu su izmišljeni.