“Чујем, пребацујете дете у приватну школу. Јести ли добро промислили?”

18 маја, 2022

– Хеј, рече ми Миша да пребацујете Анђелу у приватну школу…

– Да, да, од јесени креће, страни програм, страна диплома, ово више нема смисла.

– Јесте добро размислили?

– Не, нисмо. Ми о својој деци никад не размишљамо…

– Не, стварно…

– Наравно да смо размислили, ставили све на тасове и превагнуло је ово.

– Па шта је преломило? Мислим, сви знамо да нам је образовање у проблему, али ипак…

– Ето, да кренемо од тог „ипак“. Шта ипак? Кад дођемо до „ипак“ ја мислим да нешто треба мењати.

– Јесте, али велике су то паре, а не знаш шта да очекујеш.

– Плаћам и државно школство целог живота, али људи и даље говоре да је школство бесплатно. О, уопште није бесплатно. Као ни здравство, ни полиција, ни судство… Све ми то и те како плаћамо. Кад бих знала како се сав тај новац из буџета распоређује, вероватно бих закључила да се цена државне и приватне школе не разликује…

– Добро, али Анђелина гимназија је добра…

– По чему? Како се уопште данас цени која школа је „добра“?

– Па… Имају неке резултате, деца уписују добре факултете…

– Е, о томе сам баш са Мишом причала. О тим „резултатима“. Знаш, кад смо ми ишли у школу знало се – награде на такмичењима, пријемни испити, разни успеси, све је то био знак доброг рада у школи, јер није у паралели постојало тржиште приватних часова. Сад не знам како се може оценити успех једне школе ако деца малтене за сваки предмет имају приватног наставника. Погледај и те пријемне или матурске у основној, имаш приватне школице које припремају децу и ко се на крају потписује испод тих резултата? Школа, или те приватне школице и наставници?

– Па, јесте… Ту си у праву… И код мојих је исто, сви имају неке наставнике из овог или оног, као да уче две школе. Да ставим на папир само ми колико плаћамо све приватне инструкције за своју децу, бар једно би завршило најскупљу приватну школу од тих пара.

– То ти причам. Да не говорим о родитељима. Кад смо ми били ђаци, родитељи нису знали где нам је школа, а сад, поред плаћања редовних и приватних часова још и они раде с децом. И онда причамо о резултатима школе…

– Јесте, ево ја баш учим Немањиће, очи ми испадоше…

– Ето, видиш. Исто тако, како може нека школа бити „добра“ ако ради по потпуно неупотребљивом програму?

– Разумем, али ту наставници не могу ништа.

– Знам да не могу, али нисам чула да се буне, осим по фејсбук групама. Делује ми да им није стало. Сви су свесни да је ово без везе губљење времена и малтретирање деце, сви виде да деца ништа од тога неће запамтити а камоли искористити, али раде како им се каже. Нисам чула да су планирали штрајк јер је школски програм такав какав је.

– Па, не одлучују они…

– Види овако. Ти си грађевински инжењер. Теби кажу из неког Министарства да се од данас куће и путеви граде од лего коцкица. И ти знаш да то не може да издржи и да ће се све урушити, али радиш тако јер ти је тако речено. И кад се зграда уруши и изгину људи, ти кажеш – ја ништа нисам могла, такав је био пропис. То ти је исто. Раде, а знају да је погубно то што раде, него лоши резултати нису тако одмах видљиви па као – нема везе.

– Да, али у тој страној школи имају пет предмета, остану прилично… како да кажем… необразовани, некако површни…

– Прво, тих пет предмета покрива много области, само се све повезује. Битно је да повежу, рецимо, биологију, хемију и физику, а не да их уче засебно као на три одвојена колосека. Треба да повежу географију, историју и друштвено уређење, разумеш? Анђела има – обрати пажњу – седамнаест предмета у другој години. Седамнаест! И знаш шта зна од свега тога? Ништа! А супер одличан ђак, труди се и учи.

– Да, Иван четрнаест у осмом, знам све…

– Самим тим што не зна ништа, она је необразована, зар не? Сем тога, где се то наше „широко образовање“ може доказати? Нико не хрли у наше школе, већ наша деца беже напоље чим им се укаже прилика. Што ако су тако добре и пружају шире образовање од страних школа? Погледај како су нам рангирани факултети. А просветни радници се понашају идентично као родитељи неваспитане деце. Кад наставник каже да је дете дивље и да је сломило прозор, родитељ се наљути, брани дете и прети наставнику. Исто тако, ако кажеш да нешто у школству не ваља, професори се увреде, бране се и хватају за сламке како би ти објаснили да су наше школе сјајне, а резултата нигде. Међу најгорима на ПИСА тестовима, очајни резултати на свакој мерљивој провери, али не смеш реч критике рећи.

– Добро, тај посао не радимо ни ти ни ја, не знамо како је тим наставницима.

– Не радимо ни посао лекара и не можемо да причамо како се изводи операција на мозгу, али можемо да кажемо да ће много пацијената умрети док дочека скенер заказан за наредну годину. Или да су болнице прљаве, или да је нека сестра љубазна а нека нељубазна. Не возимо аутобус, али знамо кад возач вози као махнит или кад касни у поласку сат времена. У свакој области је исто, па и у школи. Постоје ствари које могу да кажу само наставници, али ово су општа места која, ако је циљ да се стање у просвети побољша, и треба сви да коментаришу како би се дошло до неке добре идеје и предлога.

– Не знам, ја сам чула да у тим приватним школама платиш да би дете имало добре оцене и да га нико не малтретира.

– Опет, плаћамо и ово, и то дебело и јако дуго. Плаћају и они који немају децу, и они чија деца се не школују, и то плаћају целог радног века. Али чак и да је тако, да плаћам да је тамо нико „не малтретира“, па мало ли је? Анђелу знаш од кад се родила. Знаш да је нисмо размазили, знаш да је вредно дете, не бежи из школе, није дрска, пристојна је и обавља своје обавезе. Не бежи од рада, учења и труда, циљ јој је да има све петице. И ако такво дете живи под стресом, ако на њу наставници урлају и то толико да је један наставник, вичући на њен разред, сломио показивач, ако им разредна каже да су лоши људи и да јој желе зло, па мени је у реду да платим да је нико више не малтретира и не понижава.

– Добро, то су изузеци, верујем да нису сви такви.

– Свакако нису. Има дивних људи. Али ови изузеци су дозвољени. Разумеш? То не сме да се дешава. Не сме у школи да се дозволи да неко сломи показивач урлајући на децу и ником ништа. Као и код деце која су проблем, разумеш паралелу? Ако се родитељ прави блесав кад његово дете сломи прозор, и ако се школа прави блесава ако њен запослени ломи показивач и други каже деци да су лоши људи, резултат ће свакако бити катастрофалан.

– То си у праву…

– Па да, онда ови који раде добро тону, не виде се од ових лоших примера, нити ко њих истиче као добре нити ове друге као лоше, излази генерација за генерацијом, шта има везе, ко се побуни и каже да му све то смета доспе на црну листу, е, све то ми је досадило. Није ми довољно то што постоје и дивни наставници, догод их сама школа не буде истицала као добар пример.

– То нећеш дочекати, јер ће онда они други да се осећају лоше и мрзеће ове добре, и ето проблема.

– Видиш, као деца! Ако се неко дете похвали, они лоши узму па га претуку после школе. Не истичу се добри да се они други не осећају лоше. Зато се овако добри осећају лоше. Ето, због свега тога Анђелу пребацујем у приватну школу. Знаш, мислим да не може много горе од овога. Школски програм не може бити гори, а очекујем да буде много бољи. Испити се полажу на крају године, дакле нема сталних контролних и усмених, сталног стреса, са коначним резултатом равним нули – свеједно све забораве. Не верујем да ће је ико понижавати, у најмању руку сваки час се снима и остаје на интранету, не верујем да ће моћи да прође кашњење на час, урлање или вређање од стране професора без било какве реакције директора. Исто важи и за понашање деце, тачно ће се видети какав је ко. И што је најважније, имаће директан пролаз на стране факултете.

– Ти хоћеш да она иде из земље?

– Она хоће, што је најважније. И Марко хоће, само он је тек седми, видећемо још…

– Па онда супер…

– Питај децу шта желе, које су им идеје, па онако на тасове, као Миша и ја…

– Да знаш…

Пише: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


2 коментара на "“Чујем, пребацујете дете у приватну школу. Јести ли добро промислили?”

  1. ABC каже:

    Ovo kao da ste pisali o OS Branko Radicevic, gde se dosta dece prebacilo u privatne skole zbog maltretiranja pojedinih nastavnika. A skola na to ostaje nema, cak ni ne sankcionise takvo ponasanje prosvetnih radnika pod izgovorom “mi mu/joj ne mozemo nista”. Sramno, sramno, sramno kakvi pojedinci rade u obrazovanju. A sve pod izgogovorom da svojim maltretiranjem celice decu, pa tako stalno daju lose ocene jer nikad im nista nije doboljno dobro, gde em ubijaju karakter deci, em zelju za skolovanjem i znanjem.

  2. Ana каже:

    Moderno je da deca idu u privatne skole !

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама