U sobi mrak, samo on malecak, usnuo na krevetu i ja. Svoju ruku sam prebacila preko njegovih leđanaca, jer je minut pre nego što će zaspati piskavim dečjim glasom rekao: „Svlbi“.
Ima neku alergiju, ne znamo od čega, pa je dobio po licu i telu koprivnjaču. Voli kad ga češkamo i već vidim da će tu naviku zadržati i kad alergija prođe.
A proći će, samo treba verovati, kažu babe i nepokvarljivi optimisti . Nekad bih ih oterala dođavola kad mi kažu: „Budi jaka i veruj“. Ma nemoj! To je kao kad gladnom kažeš istu rečenicu! A gladna sam bila toga da mi dete bude kao ostala deca, da ne bude dete sa posebnim potrebama. Da mi kažu da nema autizam i da je sa njim sve u redu. Da ne razmišljam o tome ko će o njemu brinuti kada mene ne bude bilo i da li ću starije dve ćerke okovati brigom o njemu. Da ne mislim da li će one imati svoje porodice, ili će svoje živote posvetiti njegovom.
Kako to obično biva, kad te strefi jedan problem on za sobom vuče još nekoliko. Tako se i meni, da ne bude monotono, desilo da sam ostala bez posla, pa našla drugi posao, pa treći, četvrti i sve onakvi poslovi u kojima sam mislila da se nikada neću snaći. A ja sam odlazila na sve te poslove, sređena i nasmejana, pune glave i ranjenog srca (kakva patetika) i radila ono što ne volim ili me ne zanima i trčala kući onima koje volim i koji me jedino zanimaju.
A mašine po kući što su počele da me izdaju i da se kvare, pa to je čudo jedno. Kao da se sve okrenulo protiv mene, što bi rekli nepopravljivi pesimisti.
Postala sam sebična u tome kome ću da posvetim svoje slobodno vreme, vreme koje bih uštinula od inače malo vremena. Apsolutno sam se ogradila od ljudi koji me opterećuju ili mi oduzimaju energiju. Skupljala sam svu energiju za decu, posebno za mog dečaka.
Ganglije sam polomila razmišljajući da li radim pravu stvar i šta je ispravno za dete.
Neki su me savetovali da prihvatim stvari kakve jesu, a ja sam se izmorila od misli da li su „stvari“ zaista takve kakve su mi predstavljene.
„Lekari su divni ljudi, al najeb’o je onaj ko im padne šaka“, čula sam davno, čini mi se od dede. A ja mislim da je najpogubnije po zdravlje, kada bezrezervno veruješ lekarima. Oni, kao i većina ljudske vrste, sa posla odu kući, posvađaju se sa supružnikom oko ručka, ili novca ili švalera, pa se zapiju, pa im deca kasne kući, pa se brinu , pa kasno legnu, pa odu na posao nadrkani i nenaspavani, pa vi potrefite baš takav njihov dan da im dođete, pa vam oni ofrlje kažu svoje stručno mišljenje, pa odu da se mire sa porodicom, dok se vi sa svojom raspadate. A onda vam ne preostaje mnogo toga sem da sami kopate po internetu, nešto što bi moglo da vam bude od pomoći, neka slamka spasa.
Ja sam se na FB pridružila grupi majki dece obolele od autizma, pa preko njih i njihovih objava otišla ko zna gde i stigla na razne sajtove. Prevodila njihove objave i skupljala, a posle i primenjivala sve što sam smatrala da će biti od pomoći.
Jedna najbanalnija stvar me je razbesnela, toliko da je to kao nikad do tad poljuljalo sve moje poverenje u lekare i njihovu posvećenost. A to je saznanje da: kod kog god stručnjaka da sam bila, ni jedan nije bio zaista zainteresovan. Jer da jeste, rekao bi mi da testiram svoje dete na Kandidu.
Da li znate da je Kandida toliko podmukla da može ogromne probleme da stvori kod dece, tako da sve zaista liči kao da dete ima autizam?
Da li ste znali da Kandida blokira razne centre u mozgu zadužene za govor i pažnju?
Da li ste znali da se Kandida kod dece, mnogo lakše leči nego kod odraslih i da se napredak u govoru vidi već na početku terapije?
Da li ste znali da je terapija protiv Kandide potpuno prirodna? To je prirodan način ishrane bez šećera (čak i voćnih), bez kvasca, mleka i belog brašna?
Da li ste znali da većina dece ne bi bilo zarobljeno u svetu Autizma samo kada bi se više vodilo računa o tome ko i kako obavlja svoj posao?!
Posao lekara nije isto što i posao konobara, pa da nije važno da l’ ti je uz supu doneo biber i so! Lekar MORA da kaže sve što bi možda moglo da pomogne, jer u svetu se odavno priča o uskoj vezi između kandide i autizma.
Nikako da kažem suštinu. Htela sam vam se pohvaliti da je moj dečak, od toga što je dobio dijagnozu Autizam, stigao dotle da ide u vrtić sa ostalom decom i sa njima se igra bez ikakve razlike. Od toga što je koristio samo nekoliko smislenih reči, uglavnom na engleskom, nije želeo da se mazi, nije pokazivao rukom na predmete, nije mahao, nije se odazivao na ime, nije se radovao mami i tati, nije nas ni primećivao… sada počeo da koristi rečenice, vrlo smisleno, ume i voli da se šali, pravi mali zajebant, često se smeje, mazi se sa mamom i tatom, ne želi bez nas na spavanje, sestrama se raduje kada dođu iz škole, voli da ide u vrtić- a sve nas je to strefilo za ovih godinu dana.
Želela sam da napišem neki tekst za majke čija deca imaju bilo kakav poremećaj u razvoju. Da im dam vetar u leđa i malo vilinskog praha, da ne odustaju, kao što ni dete od majke ne bi odustalo nikad.
E , tu je ključ, ja mislim.