„Исувише често, деца бивају кажњена зато што су људска бића. Њима није дозвољено да буду нервозна и љута, да имају жуте минуте, да повисе тон или искажу непоштовање. А опет, ми одрасли, имамо право на све то. Јер, нико није савршен. Морамо престати да сопственој деци постављамо захтеве које ни сами нисмо у стању да испунимо и да од њих очекујемо перфекционизам који се ми не трудимо да достигнемо.”
(Ребека Еанс)
Иако је свака реч у пасусу изнад тачна, многи су ово погрешно протумачили, мислећи да то значи да деца не треба да сносе одговорност за своје понашање и да би требало да занемаримо свако ружно понашање. Али ја то нисам хтела да кажем.
Ево шта у мојој књизи следи после овог дела текста: „Наравно, не треба им увек дозвољавати да се понашају како желе, само зато што су људска бића. Научите их боље! Научите их да није у реду да свој бес искаљују на друге. Научите их да се изборе са љутњом, фрустрацијом, страхом, тугом и разочарањем. Научите их да није прихватљиво бити груб према другима.
Захтевајте од њих много! Али пре тога, захтевајте од СЕБЕ!
Не пројектујте ни ви своју нервозу на друге! Научите и сами да се изборите са љутњом, фрустрацијом, страхом, тугом и разочарањем. Не будите груби према деци. Свима су нам потребни високи стандарди понашања, али, знате ли шта нам је још потребно? Мало толернације. Ви сте одрасла особа, научена понашању према друштвено прихватљивим стандардима, па опет вам се деси да кажете нешто ружно, залупите вратима, или вичете на своју децу.
Нисмо ми роботи. Понекад је живот једноставно тежак и потребна нам је утеха, лепа реч, а не грдња и предавање. Потребан нам је загрљај, а не љутит поглед. Знамо да смо погрешили, то нам је довољно само по себи. Треба анм разумевање. Исто тако и деци.”
Ево једне одличне вежбе.
Сутра кад устанете, пажљиво слушајте себе и друге одрасле укућане и покушајте да приметите да ли би вас нешто што сте урадили или рекли увалило у невољу да сте дете.
Да ли сте игнорисали своје дете док вам се обраћало?
Да ли сте подигли глас на неког?
Да ли сте се неком обратили дрско?
А ваш партнер?
Да ли сте залупили вратима, преврнули очима?
Ово је вежба која вам може отворити очи, само ако сте спремни да према себи будете строги и искрени. Сигурно ће бар неко од одраслих у вашој кући урадити нешто што ће проћи тек тако, а због чега би дете било кажњено.
Ми, наравно, имамо своје разлоге. Стрес на послу. Неспавање због бебе. Обавезе код куће које не стижемо да обавимо. Лоше оцене које је дете донело. Ми смо нормални, једноставни људи који се много труде и много раде, па једноставно, повремено и забрљамо. Покушавамо да сагледамо ситуацију која је изазвала неко наше понашање и да себи нађемо адекватно оправдање за грешке које правимо.
Али кад такву исту грешку направе наша деца, не трудимо се да потражимо разлоге за то. Одмах их обележимо као неваљале, непослушне и незахвалне и одмах прелазимо на грдње и држање предавања о лепом понашању. У реду је да ми будемо обична људска бића, али од деце очекујемо више. А то није поштено.
Ако ја нисам у стању да увек будем љубазна и лепо расположена, како то да очекујем од свог детета. Ако ја дозволим себи да повисим тон, како могу због тога да се наљутим на дете?
Очекујемо од деце, која тек уче, чији мозгићи још нису ни емоционално ни интелектуално сазрели, која немају готово никаквог животног искуства, да се понашају боље од нас, одраслих.
Дакле, потпуно вас подржавам у намери да својој деци поставите високе стандарде. Треба да очекујемо од своје деце да буду љубазна, пажљива и да се лепо понашају. Али, треба да им дамо исти такав пример.
Наравно, веома је важно да научимо децу да никад није у реду бити груб и дрзак према другима. Деца, као и одрасли, треба да буду одговорна за своје поступке. Ако не указујете деци на њихово лоше понашање, онда пропуштате прилику да будете родитељ. Али, уместо критике, будите конструктивни. Не говорите им шта не треба да раде, него им, својим примером, покажите како треба да се понашају. И упамтите да су толеранција и разумевање понекад најбољи учитељи.
Rebecca Eans, Crativechild.com