Кешански: Ево, стижем!
Дете је коначно заспало.
У грудњаку, облила ме нека врућина од хормона и рвања са њом, и бермудама стојим на сред дневне собе и не знам куд бих пре. Меша се осећај адреналина и исцрпљености, ал највише је жеље да се моментално откачим и задовољим све своје вишемесечне потребе.
Свако вече исто. Она заспи, а ја добијем неку лудачку жељу да радим све, чак и оно што сам хтела са деветнаест, и оно што никад нисам мислила да ћу хтети.
Пила бих кафу иако је пола једанаест увече, онако сркала бих је врелу натенане. И пила бих пиво, ногу подигнутих на сто, да се мало напети мишићи и притегнут ум опусте, да дам одушка себи. И пробала бих сок од зове што га комшиница јутрос донела. И јела бих и чипс, и сладолед кашиком из кутије, и проју што је остала, и кувани кукуруз, све оно што сам ко хрчак довукла још послеподне, знајући да ће ми се јести када она заспе.
И легла бих на тепих, у тишину. И ипак бих изашла на терасу, у ноћ. И плесала бих. И читала бих књигу, читала бих све књиге што су ми на полицама. И онај часопис о познатима што сам га још пре десет дана купила. И почела бих баш сада са вежбањем и истезањем. Што да не, какве везе има што је ноћ. Битно је почети, тако кажу.
И онда тако окуражена због тог налета адреналина, помислим сад ћу да седнем и почнем да пишем роман.
Али, боље да умутим неки домаћи пилинг за лице, имам и паленту и мед и лимун, да мало освежим кожу. И после тога ставим густу маску да ме регенерише и наизглед подмлади. И могла бих да средим стопала, да напуним лавор и убацим ноге и жуљам пете и обилно их намажем и после навучем зимске чарапе.
И гледала бих неки добар филм, можда неку драму, неки љубић, да мало плачем и маштам ко некад. Донећу лавор испред комоде са ТВ-ом. А могла бих и умутити и намазати прелив за косу, сад сигурно неће улетети у купатило. И одсећи шишке, да себе мало изненадим променом.
И увек је тако. Чим заспе мене обузме нека варљива снага „сад ћеш све да надокнадиш“, па почнем да правим силне планове, па као окрећем нове листове, као купујем кућу, као селим се преко, као од сутра полажем возачки, као почињем са програмом вежби за задњицу, донела сам важне одлуке о мењању карактера „неће мене више нико зајебавати“, раскрстила у глави са свим бахатим људима, осмислила садржајан живот за наредних пет година.
И све бих ја док тако стојим на сред собе, презнојана у грудњаку, испод лустера што смо га окачили да нам у главу удара. И од свих силних планова „успем“ једино да попијем зову, да се брзински истуширам и стропоштам крај ње. Претходно да убацим веш у машину и покупим онај што се осушио и потопим пиринач у воду и расклоним играчке и тупо седим пет минута на тераси и слушам музику коју комшија пушта свако вече кравама да дају више млека.
А када останем сама поподне у кући са слободним сатима, хватам се усисивача, сређујем играчке, мењам постељину, рибам wc, кафу хладну пијем успут, сређујем плакаре.
И већ на 35. минуту она ми недостаје. Видим зебру коју зове „јеба“, одлепим од смеха и разнежим се ко да је две године нисам видела. И једва чекам да се врати. А онда кад се врати и кад се изљубимо и кад почне да се вере на фотељу и да на њој дивља, и кад јој подвикнем „немој“ а она у бесу инатно баци медведа, помислим „водите је на пола сата ко бога вас молим“.
И тако у круг, ред недостајања и ред пустите ме сви на миру.
И сви стално саветују мамама „мораш наћи времена за себе и опустити се“, и све ми нађемо то време, и онда се као исфенирамо, и дотерамо, и нокте налакирамо, и одемо у тај неки кафић, или до града, или на плажу, па понесемо књигу и термос, или код другарице на сат, два… и онда на том неком месту врло брзо почнемо да размишљамо да ли је дете пресвучено на време, како је и кад заспало, шта ако не могу да га успавају, да ли нас тражи, шта ако нас тражи, а ми се ево овде „бахатимо и опуштамо“, и онда крене грижа савести, па саме себе тешимо да нема потребе да нас гризе савест, јер и ми смо од крви и меса и треба нам вентил, и онда уђемо у дечију радњу и купимо уместо грудњака себи (који меркамо већ три месеца) боди кратак рукав и играчку. Па се мало примиримо, па седнемо у хлад и наручимо кафу и кажемо наредбодавно себи „е, ајд се сад стварно опусти“ и онда после десет минута вртимо њихове фотке по телефону и смеје нам се брк и онда зовемо тату или бабу да видимо како нам је дете, јел јело, јел какило, како је какило, где су били, кога су видели, јел тражи маму, јел се пентрало на фотељу, јел пало на улици, јел рекло неку нову реч, и додамо „ево, стижем“.
И тако се круг слатких мука сваке маме из дана у дан врти, ко циркуски рингишпил на ком више никад нећемо јахати коњића саме. Јер забава сада изгледа другачије и углавном је у двоје, у троје… И колико год да је другачија од свега раније познатог, смисленија је и вреднија.
Баш као и слободно време, када га имамо.
Све се лепо посложило, сваки срк кафе коју уграбимо је укуснији, сваки комад хране коју на миру жваћемо укуснији је, сваки сан од пет сати делотворнији је него некадашњих десет, свако отварање књиге кад падне ноћ узбудљивије је, све је добило неки јачи укус и већи значај. Као да су се чула изоштрила. Као да све што раније нисмо умеле ценити, сада ценимо више. Претумбале смо приоритете. Време рачунамо другачије. Људе посматрамо другачије. Себе посматрамо другачије.
Као да смо нарасле, иако нам се чини да се од умора скупљамо и да од нас ништа остати неће.
А остаће и још ће се временом надоградити. Само то више нећу бити она ја, или она ти, већ нека друга жена која сада има највећи и најлепши разлог да се смеје и буде захвална.
Јована Кешански
Извор: Лола магазин