У једном селу у Кини живео је један веома сиромашан старац, коме је, међутим, завидео чак и цар јер је имао предивног белог коња. Нудили су му за њ огромне своте новца, али старац би увек одговорио: „Овај коњ за мене није само коњ, он је особа. Па како се може продати особа, пријатељ?“
Иако је био сиромашан, никада није продао коња. Једног јутра је открио да коњ није у штали. Убрзо су се окупили људи из целог села, и рекли му: „Ти неразумни старче! Знали смо да ће ти једног дана украсти коња. Било би боље да си га продао. Каква несрећа!“ Старац је одговорио: „Немојте ићи тако далеко, и не говорите тако. Једноставно реците да коњ није у штали. Ово је чињеница, а све остало је претпоставка. Да ли је ово несрећа или срећа не знам, јер је ово само део истине. Ко зна шта ће да следи?“
Људи су се смејали старцу и рекли да су знали да је помало луд.
Међутим, једне ноћи, петнаест дана касније, коњ се изненада вратио. Нико га није био украо, већ је побегао у дивљину. Ипак, није се вратио сам. Са собом је довео дванаест дивљих коња. Поново су се људи окупили и рекли: „Старче, био си у праву. Ово није била несрећа, него се заиста показало да је срећа.“ Старац је одговорио: „Поново идете предалеко. Реците једноставно да се коњ вратио… Ко зна да ли је то срећа или не? То је само део истине. Како можете просудити о читавој књизи прочитавши само једну реченицу?“ Овај пут људи нису рекли ништа, али су у себи мислили да греши. Најзад, зар му није дошло дванаест прелепих коња?
Старац је имао сина јединца који је почео да дресира дивље коње. Само седам дана касније, пао је са једног од њих и сломио обе ноге. Људи су се поново окупили и поново су рекли: „О, каква је то несрећа! Твој син јединац не може ни да се ослони на ноге, а у твојој старости био ти је једина подршка. Сада си сиромашнији него икад.“ Старац је одговорио: „Ви непрестано претпостављате. Не идите тако далеко. Реците само да је мој син сломио ноге. Нико не зна да ли је ово несрећа или срећа. Живот долази у деловима и више од тога нам није дато.“
Десило се да је после неколико седмица земља ушла у рат, и сви младићи из тог места били су регрутовани. Само је старчев син остао, јер је био онеспособљен. Ускоро је цео град плакао и тужио јер је земља губила рат, и знало се да се већина младића никада неће вратити. Дошли су код старца и рекли: „Био си у праву, старче. Показало се да је то била срећа. Можда је твој син обогаљен, али је још увек са тобом. Наши синови су заувек изгубљени.“ Старац им је одговорио: „Ви не престајете да претпостављате. Реците само то да су ваши синови одведени у рат, а мој није. Само Бог, онај који све познаје од почетка до краја, зна да ли је то срећа или несрећа.“
Кинеска прича