U jednom selu u Kini živeo je jedan veoma siromašan starac, kome je, međutim, zavideo čak i car jer je imao predivnog belog konja. Nudili su mu za nj ogromne svote novca, ali starac bi uvek odgovorio: “Ovaj konj za mene nije samo konj, on je osoba. Pa kako se može prodati osoba, prijatelj?”
Iako je bio siromašan, nikada nije prodao konja. Jednog jutra je otkrio da konj nije u štali. Ubrzo su se okupili ljudi iz celog sela, i rekli mu: “Ti nerazumni starče! Znali smo da će ti jednog dana ukrasti konja. Bilo bi bolje da si ga prodao. Kakva nesreća!” Starac je odgovorio: “Nemojte ići tako daleko, i ne govorite tako. Jednostavno recite da konj nije u štali. Ovo je činjenica, a sve ostalo je pretpostavka. Da li je ovo nesreća ili sreća ne znam, jer je ovo samo deo istine. Ko zna šta će da sledi?”
Ljudi su se smejali starcu i rekli da su znali da je pomalo lud.
Međutim, jedne noći, petnaest dana kasnije, konj se iznenada vratio. Niko ga nije bio ukrao, već je pobegao u divljinu. Ipak, nije se vratio sam. Sa sobom je doveo dvanaest divljih konja. Ponovo su se ljudi okupili i rekli: “Starče, bio si u pravu. Ovo nije bila nesreća, nego se zaista pokazalo da je sreća.” Starac je odgovorio: “Ponovo idete predaleko. Recite jednostavno da se konj vratio… Ko zna da li je to sreća ili ne? To je samo deo istine. Kako možete prosuditi o čitavoj knjizi pročitavši samo jednu rečenicu?” Ovaj put ljudi nisu rekli ništa, ali su u sebi mislili da greši. Najzad, zar mu nije došlo dvanaest prelepih konja?
Starac je imao sina jedinca koji je počeo da dresira divlje konje. Samo sedam dana kasnije, pao je sa jednog od njih i slomio obe noge. Ljudi su se ponovo okupili i ponovo su rekli: “O, kakva je to nesreća! Tvoj sin jedinac ne može ni da se osloni na noge, a u tvojoj starosti bio ti je jedina podrška. Sada si siromašniji nego ikad.” Starac je odgovorio: “Vi neprestano pretpostavljate. Ne idite tako daleko. Recite samo da je moj sin slomio noge. Niko ne zna da li je ovo nesreća ili sreća. Život dolazi u delovima i više od toga nam nije dato.”
Desilo se da je posle nekoliko sedmica zemlja ušla u rat, i svi mladići iz tog mesta bili su regrutovani. Samo je starčev sin ostao, jer je bio onesposobljen. Uskoro je ceo grad plakao i tužio jer je zemlja gubila rat, i znalo se da se većina mladića nikada neće vratiti. Došli su kod starca i rekli: “Bio si u pravu, starče. Pokazalo se da je to bila sreća. Možda je tvoj sin obogaljen, ali je još uvek sa tobom. Naši sinovi su zauvek izgubljeni.” Starac im je odgovorio: “Vi ne prestajete da pretpostavljate. Recite samo to da su vaši sinovi odvedeni u rat, a moj nije. Samo Bog, onaj koji sve poznaje od početka do kraja, zna da li je to sreća ili nesreća.”
Kineska priča