Ljiljana Bankovački, klinički psiholog i psihoterapeut iz Novog Sada, došla je na sjajnu i humanu ideju – da prosvetnim i zdravstvenim radnicima ponudi besplatno psihološko savetovanje, kako bi pomogla u sprečavanju ili ublažavanju posledica „sindroma izgaranja“ za koje kaže da su prisutni u ovim profesijama.
Na koji način nastavnici i zdravstveni radnici mogu potražiti i dobiti savet stručnjaka ako osećaju da im posao izaziva previše stresa koji prenose i na privatni život, objasnila je Ljiljana Bankovački za naš portal.
Kako ste došli na ideju da ponudite besplatno savetovanje prosvetnim i radnicima u zdravstvu?
Na ideju su me navele vesti i razni postovi po mrežama od početka KOVID perioda, pa do danas. Okidač mi je zapravo bila kafa sa drugaricom, koja radi u prosveti, a koja mi je rekla da je ovaj mesec, posle nekoliko godina, dobila 100% plate. Tada sam shvatila da za neke grupe psihološka pomoć treba da bude besplatna, jer su stubovi društva. Međutim, ima tu i ličnih razloga, naravno. Imam licence za rad i kao klinički i kao školski psiholog. Sa svim tim kolegama sam radila, pa poznajem obim njihovog posla, pozitivne i negativne strane.
Smatram da su poslovi medicinara i prosvetara izuzetno odgovorni za jedno društvo i državu – jedni moraju da se pobrinu da nas spreme za život (prosveta), a drugi da nas donesu na ovaj svet i sačuvaju nam ovaj jedan život (zdravstvo), pa je jako važno da su oni dobrog mentalnog zdravlja.
Šta je to „sindrom izgaranja“ i koliko je on prisutan u nastavničkoj profesiji?
Sindrom sagorevanja na radu (tzv. burnout) je posledica dugotrajnih emocionalnih i interpersonalnih stresora koji su povezani sa radnim mestom. Sindrom sagorevanja na radu je najpre primećen kod medicinskog osoblja (kod zaposlenih na psihijatriji i na odeljenjima intenzivne nege bolesnika, kod hirurga), a kasnije i kod drugih profesija, pa tako i kod nastavnika i učitelja.
Javlja se kod osoba koje su kontinuirano, kroz duži vremenski period bile izložene vanrednim psihosocijalnim stresorima na radnom mestu. Može da nastane i onda kada osobe posvećene svom poslu shvate da njihovo žrtvovanje nije bilo dovoljno da bi se postigli željeni ciljevi.
Kako da prepoznamo da smo „sagoreli“:
− fizički simptomi – duže vreme osećamo zamor, malaksalost, hronične neodređene fizičke bolove, glavobolju, imamo bolove u leđima, nesanicu, stomačne tegobe;
− simptomi vezani za ponašanje: nadražljivi smo, nervozni, stalno napeti, impulsivno reagujemo, često se ljutimo, veoma često koristimo alkohol ili droge, imamo problem u partnerskim odnosima ili na poslu;
− kognitivni i afektivni simptomi: preosetljivi smo, zatvoreni, osećamo pretežno tugu, pesimizam, bespomoćnost, beznadežnost, osećaj gubitka, sniženo smo raspoloženi, imamo nedostatak pažnje i koncentracije.
Za nastavniču profesiju neka istraživanja kažu da spada u jednu od najstresnijih. Zbog čega je to tako?
Ne bih se složila da je to najstresniji posao. Mislim da se kontrolori leta i dalje vode kao najviše rizični. Međutim, prosvetarski posao je plemenit, a mi smo ga danas okrenuli naglavačke. Nastavnik i profesor više nemaju autoritet, nisu više onoliko cenjena struka. Deca više ne ustaju sa stolica da pozdrave nastavnika kada uđe u učionicu. Dobiti njihovu pažnju kada uđete je jako teško, jer deca, normalno, razgovaraju između sebe, pa je galama. Verujem da im je stresno i zbog inkluzije. Treba da rade na dve strane istovremeno, različitim tempom, a žele svima da prenesu znanje. S roditeljima nije svaki put moguće uspostaviti prijatan savez, radi dobrobiti deteta.
Sve je izazovnije raditi sa decom, jer mi roditelji imamo sve manje vremena da s njima razgovaramo (zbog dužine radnog vremena), a tu je i veliki uticaj interneta i društvenih mreža. S druge strane imamo i visoke kriterijume nekih roditelja, dok negde imamo i teške ekonomske i porodične situacije. Škola je samo mesto gde se mnogi problemi manifestuju, a nastavnici/profesori su tu da što bolje odreaguju na njih. I deca i roditelji sa kojima je teže sarađivati su sigurno u manjini, ali kao i ranije – ima ih bar 3-5 u svakom razredu. Vršnjačkog nasilja je sve više, dešava se u školama, pa je na prosvetnim radnicima da to rešavaju uz roditelje. Mnogi mi se žale da je tih situacija na dnevnom nivou.
Međutim, kao i ranije, nije svim prosvetarima to stresno. Neko je otporniji, neko manje otporan. U svakoj profesiji ima nas raznih, isto kao i roditelja i dece, a ja se obraćam onima koji žele psihološku pomoć – mogu to biti treninzi asertivne komunikacije, jačanje samopouzdanja i prosto rešavanje nekih uverenja sa kojima dođu, a koja treba da korigujemo ili samo tzv. „ventiliranje“ da ne bi te situacije „nosili kući“.
Šta su najstresniji elementi ovog posla, prema vašem iskustvu?
Ljudi zaposleni u prosveti su svakog dana „na pozornici“ ispred 25-30 učenika (negde i više). Treba da uspostave savez sa učenicima kako bi imali autoritet, da prenesu znanje, dobro ovladaju tremom od javnog nastupa (jer im se svaka reč meri danas od strane učenika starijih razreda), da paze na disciplinu na času i za vreme odmora i da uspostave dobru komunikaciju s roditeljima i još puno toga, što škola kao radna organizacija nosi sa sobom. Uz sve to, dokumentacija koja je deo ovog posla sada im oduzima više vremena nego ikad što je, u eri digitalizacije, zaista paradoks. Period KOVID-a doneo je i nove načine komunikacije sa učenicima, i neke dobre novine, ali nekima i puno stresa.
Koliko i kako nastavnik može da pomogne sam sebi u situacijama kada je pod pritiskom učenika, roditelja, možda i direktora? U situacijama kada mu je onemogućeno da svoj posao radi onako kako smatra da je najbolje?
Za svaku od ovih nabrojanih situacija je jako važno da je nastavnik samopouzdan, da je uveren da radi po pravilima struke (da mu je mirna savest sa te strane) i da ima za cilj da pomogne detetu.
Decu je samo potrebno razumeti, pa naći način kako dopreti do njih. Jako je važno da svako od nas zna dokle doseže njegova/njena odgovornost, a gde počinje tuđa. Lepo je kada je kolektiv složan, kad radi u interesu deteta. Dešava se da bude pritisaka od strane direktora, a na njega od strane roditelja obično, zato je važno da znamo dokle smo mi sami odgovorni (kao i u svakom drugom poslu). Ovaj posao je mnogo osetljiviji od drugih, jer su tu deca u pitanju.
Kako fukcioniše savetovanje koje sprovodite i kada ono startuje? Kako nastavnici i zdravstveni radnici mogu da se prijave?
Psihoterapijske seanse i psihološka podrška klijentima se održavaju uživo u Novom Sadu i onlajn. Zakazivanje je već počelo putem imejla centarpromena@gmail.com. Biće ovo moj lični doprinos mom gradu Novom Sadu, kao i ostalima u Srbiji do juna 2023. Ukoliko se pokaže potreba, moguće je da će se rok i produžiti.
Obratila sam se i kolegama i koleginicama psihoterapeutima da mi se pridruže. Uslov će biti da su psihoterapeuti pod supervizijom. Nekoliko njih mi se već odazvalo. Ukoliko se prijavi veliki broj ljudi, biće i lista čekanja.
Ljiljana Bankovački, master psiholog, Gešalt psihoterapeut, Psihološko savetovalište „Centar promena“, Maksima Gorkog 42, Novi Sad.