Психолози тврде да је однос мајка-дете прототип свих каснијих односа које ће дете у животу имати. Мајка је за дете први објекат љубави, сигурности и основа за изградњу базичног поверења у људе.
Још специфичнији је однос мајка-ћерка, јер је мајка овде основ за будућу полну идентификацију. Мајка је за ћерку преносилац свих културолошких очекивања везаних за њен пол, те у зависности од тога како мајка обавља своју улогу жене и ћерка формира сопствени скуп вредности. На тај начин, мајка у великој мери утиче на изградњу идентитета детета.
Мајка је такође веома заслужна за стил емоционалног реаговања који ће ћерка усвојити, јер својим моделом сугерише шта је друштвено прихватљиво испољавање емоција. Отуд девојчице често имају проблем са испољавањем љутње, док је испољавање туге за овај пол сасвим оправдано.
Што се саме маме тиче, рођење ћерке је за њу велики изазов, јер се од ње очекује да је обликује како ваља. Зато је ово уједно и велики притисак за мајку. Међутим, свака мајка, уколико жели здраво и сретно дете, мора да има на уму да је његова психофизичка добробит у тесној спрези са психофизичком добробити саме мајке. Зато је од пресудног значаја да рођењем детета мајка не престане да води рачуна о себи. Мајке, а поготово мајке девојчица, се обично толико усмере на развој детета и на евентуално “исправљање грешака”, да запусте себе, несхватајући да тиме и ћеркама шаљу погрешну поруку. Ћерке би требало да обогате наш живот, а не да га заробе.
Како се он мења?
Однос мајка-дете се стално мења током њиховог живота, али се могу издвојити две кључне и универзалне фазе. У првој фази, дете је готово потпуно стопљено са мајком и она је њено једино поље идентификације. У том раздобљу мајка се доживљава као апсолут, као неко чији се ставови и вредности слепо следе и не доводе у питање. У другој фази, која се јавља на старијем узрасту, у живот лагано улазе други узори, чиме се ћерка удаљава од мајчиног прототипа и задобија индивидуалност. Иако мајке мање или више тешко доживљавају ово удаљавање, морају знати да је оно управо знак да су обавиле добар посао. Не треба да жалимо што је девојчица кренула својим путем, напротив, ова вест треба да нас радује.
Кажу да се ћерке негде око треће године окрећу очевима, када мајке осећају да су “изгубиле” ћерку. Овај однос је нарочито “клизав” у пубертету, када се ћерке и мајке готово по правилу не разумеју и нетрпељивост је изражена. Како се мајке прилагођавају новим околностима и на који начин могу да се приближе ћеркама?
Идеја да се девојчице око треће године окрећу очевима, а дечаци мајкама датира из Фројдове теорије сексуалности, у којој је кроз причу о Едиповом и Електрином комплексу објашњен овај “прелаз”. Онај ко је поборник психоаналитичких учења браниће такав концепт. Из сопственог искуства, јер имам ћеркицу од 4 године, могу да закључим да се овакав обрт не мора нужно десити. Важно је схватити да однос мајка-ћерка није статична категорија, већ динамички процес, што уосталом важи и за било који други однос љубави. Морамо се непрестано инвестирати у однос са децом, гајити и развијати однос поверења, блискости и искрености. Свакако да постоје “изазовне” фазе, које немају строго ограничени период јављања, већ зависе од сваког конкретног детета, а и маме. Задатак нас родитеља, као старијих и искуснијих, је да нађемо начина да овакве фазе успешно превладамо.
Постоји више модела мајки – од оне која све контролише, преко строге, али блиске, до мајке другарице. Како изгледа најздравији модел и да ли се он генерацијски наслеђује?
У литератури се наводи да постоје две главне димензије за разматрање односа родитељ-дете, чијом комбинацијом добијамо 4 васпитна стила. Те димензије су топао-хладан родитељ и благ-строг родитељ, а васпитни стилови који из њих произилазе су благ и топао родитељ, благ и хладан родитељ, топао и строг родитељ и хладан и строг родитељ. На обимним истраживањима широм света закључено је да је најздравији васпитни стил топао и строг родитељ, јер њиме дете добија јасну поруку да је вољено уз јасно постављене границе и увид да је родитељ ауторитет.
Не можемо рећи да се васпитни стил генерацијски наслеђује, јер чим причамо о наслеђивању имплицирамо да је нешто део наше генетике, а тиме и да је непроменљиво. На срећу, васпитни стил се може мењати и кориговати, а иницијално вероватно настаје учењем по моделу, односно посматрањем тога шта су наше мајке радиле када смо били мали. Треба узети у обзир и то да се трендови васпитања деце прогресивно мењају и да на њихов изглед значајно утиче и наше социјално окружење (комшинице, пријатељице, колегинице) чије предлоге уважавамо или дискредитујемо.
Многи стручњаци тврде да мајка никада не би требало да буде другарица својој ћерки, али често чујемо баш то – “мајка ми је као другарица”. Какав је ваш став по том питању, да ли је то могуће и шта заправо значи?
Другарица је неко пред ким обично немамо тајни, коме све причамо, чак и најинтимније ствари. Мајка би требало да је нешто друго. Свакако да би са мајком требали да негујемо однос поверења и искрености, али неке границе морају да постоје. Психолози сматрају да основ здравог мајка-дете односа треба да почива на стварању сигурне, блиске, топле везе, али да је следећи развојни задатак мајке да детету обезбеди могућност за сепарацију и индивидуацију. То значи да мајка треба да подржи дете у његовом настојању да се развија као самостална, независна индивидуа. Бити са дететом другарица, у смислу дељења свих садржаја, чини се да није најбоља опција за дететов развој. Дете мора научити да поставља границе и прави дискриминације између односа. Ниједан однос не треба да претендује на свеобухватност. Бити некоме све, у смислу симбиозе, је нездраво. Двоструки односи показују своје очигледне мањкавости и на другим пољима (нпр. бити у вези са својим шефом), па тако и овде. Мајка је мајка, а покушајем да буде другарица сигурно да губи неке мајчинске “привилегије”.
Да ли је мајка која настоји да помогне ћерки да постане оно што жели, не контролишући сваку њену мисао и радњу, да јој прискочи у помоћ и покаже да има поверења у њу, готово сигурно може да рачуна да ће јој ћерка узвратити наклоношћу?
Чак и када се мајка понаша како сте описали, нема гаранције да ће задобити ћеркину наклоност. У већини случајева вероватно хоће. Међутим, родитељи су нам примарни узори за идентификацију, али не и једини. Секундарни узори (наставници, вршњаци, медијске личности), такође врше своју улогу у процесу социјализације појединца. На неким ступњевима развоја (нпр. у пубертету) ово су чак јачи узори. Ако такви узори, из било ког разлога, усмеравају дете на пут који је у великом раскораку са очекивањима родитеља, родитељи могу и поред силног труда изгубити дететову наклоност. Зато је веома важно неговати отворену комуникацију са дететом и бити у току са оним што му се дешава (наравно не у смислу контролисања детета).
Шта када ћерке апсолутно копирају мајку? А, шта када оду у њену крајност?
Ми нисмо самоникли и природно је да копирамо своје примарне фигуре. Ако је ћерка у мајци нашла позитивног узора и уколико јој се допада однос који је са мајком изградила, не видим никакву препреку чак ни у апсолутном копирању (премда ипак верујем да оно на тај апсолутан начин и није могуће, јер је свако јединствена индивидуа и нико није нечија потпуна реплика). Са друге стране, уколико је мајка била неповољан узор, резоновати по принципу “само да не будем као она” је такође у реду.
Да ли је то што смо њена пресликана копија или њена крајност рецепт да ћемо се, у првом случају, у будућности добро слагати, а у другом да нећемо никада моћи да успоставимо блискост и разумемо се?
Склона сам да верујем да у подручју међуљудских односа генерално не постоје рецепти, па тако ни у овом случају. Ако направимо паралелу са партнерским односима, јасно се види да сличност две јединке не гарантује нужно и њихово слагање, као и обрнуто. Исто је и са мајка-ћерка односом. Постоје случајеви у којима се ћерка свесрдно труди да постане мајчина веродостојна реплика, али је упркос томе мајка та која је увек незадовољна и сматра да њена ћерка може и боље од тога. Такође, сведоци смо ситуација где је ћерка сушта супротност мајци, али је мајка поносна на ћерку, управо јер је избегла замку да понови њену “неславну” судбину.
Кажу да ћерке почињу да разумеју мајку тек када се и саме остваре у тој улози. Да ли је то мит или истина?
Мислим да је малко компликованије од тога. Тачније, ћерка ће задобијањем родитељске улоге бити спремнија да разуме понашање своје мајке ако дели сличне вредности васпитања или сличне обрасце емоционалног реаговања као њена мајка. На пример, ако је њена мајка била веома бринућа фигура која је због тога вршила сталан надзор над дететом, врло вероватно су мајка и ћерка на неком ступњу развоја њиховог односа наилазиле на неслагања. Сада, када је ћерка и сама постала мајка, уколико и она претерано брине за сигурност свог детета, налажењем оправдања за сопствено реаговање уједно ће оправдати и претходно реаговање своје мајке. То може бити основ за боље разумевање и складнији однос мајке и ћерке. Међутим, уколико се мајка и ћерка веома разликују по начину схватања и обављања родитељске улоге, сасвим је могуће да ће се у будућности јавити нова неразумевања.
Извор: Новости