Često slušamo o tome kako deca danas imaju previše prava, kako će dečja prava urušiti sistem vrednosti koji je tradicionalan u našem društvu, kako davanje prava deci povećava stopu kriminala i maloletničke delinkvencije i sl. Kada čujem ovako nešto postaje mi jasno da pojmovi prava i privilegija nisu jasno razgraničeni u načinu na koji ih ljudi oko mene razumeju.
Prava koja deca imaju proizilaze iz bazičnih dečjih i ljudskih potreba: pravo da živimo i da naš život ne ugrožava nedostatak zadovoljenja egzistencijalnih potreba, pravo da budemo sigurni od različitih opasnosti koje mogu ugrožavati život, zdravlje i razvoj, pravo da se igramo (jer igra je ključan faktor u intelektualnom, ali i razvoju uopšte), pravo da se odmaramo, pravo da se obrazujemo, pravo na privatnost (deca su osobe u razvoju, jednako kao što su i odrasli osobe u razvoju i imaju pravo da svaki segment njihovih života ne bude dokumentovan fotografijom na „fejsu“) i sl.
Privilegije su sve one stvari i postupci kojima zadovoljavamo želje (dakle ne potrebe) deteta. Potreba deteta je da jede zdravo, raznovrsno i u optimalnoj količini, a privilegija je ostvarivanje želje deteta da dobije skupe i nezdrave slatkiše u količini koja mu/joj se prohte.
Potreba deteta je da se igra – u skladu sa svojim uzrasnim i individualnim karakteristikama, a privilegija je da dobije Minecraft lego set/ove iz najnovije kolekcije.
U prvom slučaju privilegija je evidentno štetna po zdravlje deteta, a u drugom je problematična (konzumerizam smo potkrepili do krajnje mere, a ista potreba deteta se sasvim lepo može zadovoljiti običnim konstruktorima). Ipak, ljudi čija deca jedu slatkiše redovno, imaju svaki model lega/barbika/sveske sa Elzom i Starvorsima i sl. će neretko reći da današnja deca imaju previše prava. Današnja deca nemaju previše prava, ono što se danas događa je da roditelji i nastavnici mešaju važna prava sa beskorisnim ili potencijalno štetnim privilegijama. Ono što se takođe događa jeste dominacija konfuznog vaspitnog stila koji podrazumeva osciliranje između autoritarnosti i permisivnosti/popustljivosti.
Ukoliko želimo da ovo bolje razumemo zamislimo svog šefa/direktora. U pitanju je, često, osoba koja na otvoren ili prikriven način očekuje pokoravanje njegovom/njenom stavu i nalogu bez obzira na to da li za takav postupak postoji adekvatan argument. Potrebno je da se to uradi tako i tačka. Ili: Ja mislim da je potrebno da se to uradi tako i tako. Šta Vi mislite? Lepo je što ima različitih mišljenja, ali ipak ćemo uraditi ovako. I tačka. Sa druge strane, Vaš direktor/ka, verovatno povremeno toleriše „kraduckanje“, „lažuckanje“, „neraduckanje“ – znate da postoje ljudi koji nemaju nikakve posebne posledice zbog propusta, grubih grešaka i nerada, hronično. Važnije mu/joj je koliko ste im naklonjeni i deklarativno poslušni nego koliko poštujete granice i pravila u sopstvenom poslu.
Nisu naši direktori izuzetak koji je nesličan svima nama, što se prilično dobro vidi u slučaju vaspitanja dece. Trenutno, po mom utisku, većina roditelja u našoj sredini očekuje da budu poštovani i „slušani“ od strane dece kao autoritet, samim tim što su roditelji. Dakle, očekuju da deca prihvate ono što kažu kao istinu (čak i ako nemaju valjanih argumenata, ili ne nalaze vremena da argumentuju iznova i iznova kako sa decom valja činiti), da se deca valjano ponašaju onako kako su ih roditelji uputili (čak i ako sami upražnjavaju navike koje deci zabranjuju i na njih upozoravaju), da deca ispune obrazovna i ostala očekivanja (čak i ako sami nisu adekvatan model u ovom smislu, niti pokušavaju da se aktivno uključe u obrazovanje deteta i sami dodatno obrazuju) i sl.
Ključna rečenica koju smo svi nekada čuli tokom odrastanja je: Dok si pod mojim krovom ima da me slušaš/radiš kako ti kažem, zato što ja tako kažem. Ovo je autoritarni vaspitni stil u svom čistom obliku – autoritet se zasniva na sili i moći, a ne na odgovarajućim kvalitetima koji bi doveli do toga da dete samo doživi da zaslužujete da budete saslušani.
Ovo je ujedno i tradicionalni vaspitni stil u našoj sredini i ima niz štetnih posledica: strah od snažnijih i moćnijih i pokoravanje iz straha, ali i štetno prikrivanje istine iz straha, odnosno revolt i „kontriranje“ pa i po cenu nanošenja štete samome sebi (između ostalih). Ovaj vaspitni stil trenutno je „nadograđen“ svojom suprotnošću kao likom u ogledalu – permisivnošću i popustljivošću u vaspitanju. Neretko će baš ovi roditelji kupovati svojoj deci stvari koje prevazilaze njihovu kupovnu moć ili su jednostavno vaspitno i obrazovno beskorisne, dozvoljavati deci da provode mnogo vremena pred računarom, televizorom, telefonom, dozvoljavati neprikladno vreme za „izlaske“, gledati kroz prste na izostanke iz škole, kritikovati ceo svet zbog problema koje dete ima i sl. Ono što je kod konfuznog vaspitnog stila najgore jeste nepredvidivost za dete u kojim situacijama može očekivati kakvo ponašanje roditelja i kakvu reakciju. Zamislimo sliku roditelja koji najpre tuče/vređa i viče na dete jer je uradilo/nije uradilo šta god, a onda to isto dete ljubi i grli ili nešto kupuje ili ukida kaznu i čak nagrađuje. Ili koji viče zbog slabe ocene i govori detetu da je glupo/lenjo/nesposobno, a onda nakon relativno kratkog vremena obasipa neosnovanom hvalom i nežnošću (često zbog sasvim osnovanog osećaja krivice). Kao rezultat ove klackalice za koju nikada ne znate šta će pretegnuti i na koju stranu deca nauče:
• da je roditelj veoma nepouzdan i ne može biti baza sigurnosti; kada je roditelj takav onda je čitav svet takav, nepouzdan, strašan i nesiguran
• da je roditelj potencijalno opasan i da mu/joj nepovoljne činjenice treba kriti
• da roditelja zapravo ne možete zadovoljiti – jer ne znate šta od vas očekuju
• da roditeljska ljubav isključuje pravila ponašanja, jer se ljubav isključivo ispoljava kao odustajanje od insistiranja na pravilima
• da su oni sami loši/neadekvatni jer ne mogu da dokuče šta za roditelja znači biti „dobar i adekvatan“; zapravo, ni sam roditelj to ne zna, a svakako ne šalje doslednu poruku o tome već konfuznu do krajnje mere
• da se od roditelja (a kasnije i od drugih ljudi) mogu izvući prijatne privilegije, koje detetu u suštini ne znače puno jer ne zadovoljavaju potrebu za ljubavlju, ali jesu prijatne i lako dostupne
Zašto se ovo događa?
Mahom je u pitanju naučeni obrazac ponašanja odraslih koji se prenosi sa generacije na generaciju, ali je poduprt osobinama ličnosti roditelja, kao i ne tako retkim smetnjama u mentalnom zdravlju. Roditelj koji se posle dana na poslu baci na kauč pred televizorom i otvori flašu, dve, tri alkohola kao način da sebe „umiri“ i „oraspoloži“, roditelji koji piju na svoju ruku i bez valjane kontrole benzodijazepine godinama, obično su bez volje da se podignu iz kreveta, kontrolišu šta deca rade ili se upuste u smislen razgovor sa detetom i nemaju kapaciteta da postupaju dosledno u odnosu na dete. U pitanju su depresivni roditelji (ili još češće anksiozni i depresivni). O stopama alkoholizma i nefunkcionalne upotrebe lekova „za smirenje“ ne bih da govorim, svaki pa i površan pregled statističkih pokazatelja ukazuje na ogromne zloupotrebe jedne i druge supstance. Takođe, postoji veliki broj ljudi koji ne uzimaju ove supstance, ali su bezvoljni i nemoćni da sebi pomognu ili otvoreno agresivni (druga strana iste medalje).
Šta možemo da uradimo?
Možemo da prestanemo da očekujemo da se sve u celini sredi (čitava planina problema da se pomeri – da budemo zaposleni, u dobrom partnerskom odnosu, u lepom domu, u sigurnoj zemlji i sl.) ili da očajavamo nad činjenicom da se sve u celini nikada neće srediti, već da sređujemo malo po malo ono na šta možemo da utičemo. Možemo sebi da stavimo masku da bismo bili u stanju da učinimo nešto za svoju decu. Možemo da krenemo da se lečimo i da priznamo sebi da nismo dobro. Možemo da budemo uporni u traženju pomoći za sebe. Možemo da se okupamo i očistimo prostor oko sebe. Možemo da budemo pošteni prema sebi: možda smo u nečemu neuspešni i neostvareni, ali imamo i nekih postignuća i dobrih osobina. Možda društvo u kome živimo nije podržavajuće u pogledu uspostavljanja valjanih vaspitnih principa, ali ima nešto što možemo i sami, a nismo do sada.
Možda možemo.
B.D.