Ako ste ikad osetili osudu, posumnjali u sebe i zapitali se da li ste dobra mama, pročitajte kako za sebe pronaći odgovor na to pitanje te šta ako shvatite da ste ipak nešto radili pogrešno.
Roditelji, posebno mame, često osećaju kao da ih drugi ljudi smatraju lošim roditeljima kada im daju netražene savete, govore kako bi trebalo nešto vezano za negu ili odgoj deteta. Posebno su škakljive teme o reagovanju na detetov plač, nošenju, dojenju, prehrani, spavanju, odevanju bebe i tako dalje. Čak i kada su mlade mame dobro informirane, ovakvi saveti i komentari mogu ih podstaknuti da posumnjaju u sebe i zapitaju se jesu li dobre mame.
Kako za sebe pronaći odgovor na to pitanje i šta ako shvatimo da smo zaista nešto radili pogrešno, pitali smo Tomislava Kuljiša, osnivača Centra Prirodno roditeljstvo i autora programa Roditeljstvo i rani razvoj, koji se sprovodi kroz video predavanja te radionice i interaktivna predavanja u Centru.
Sopstveni instinkti vs. tuđi saveti
„Mnogi roditelji se osećaju loše jer od starijih generacija, ali i svojih prijatelja, dobivaju savete koji su često zastareli, na primer nemoj ga stalno nositi da ga ne razmaziš; pusti ga da plače, tako jača pluća; ispade besa treba saseći u korenu… Iako su mnoge od tih starih praksi još uvek česte u društvu, pa nažalost ponekad i od nekih stručnih osoba, ako sumnjate u njihovu opravdanost, to verovatno znači da postoji kontakt s instinktom za prirodno roditeljstvo koji svi nosimo u sebi, pa je bitno poslušati taj svoj unutrašnji glas i verovati svojim instinktima. Na primer, drugi vam mogu govoriti da treba da ostavite dete da se isplače, ili da ga ne smete navikavati na ruke, ali ako vi osećate da želite da podignete svoje dete i utešite ga, radije verujte tom svom osećaju nego tuđim savetima“, savetuje Tomislav Kuljiš.
Pitali smo ga šta bi moglo roditeljima da posluži kao polazna tačka u koju će se vratiti kad se osete nesigurno i što će im pomoći da prepoznaju da su ipak dobri roditelji.
Savršeni i nesavršeni roditelji
„Osećaj bliskosti koji su ostvarili s detetom može roditeljima biti potvrda da su na pravom putu i dati im snage da se ne pokolebaju u svom pristupu. Ako ipak imaju osećaj krivnje, odnosno svest o tome da nešto nije dovoljno dobro u roditeljstvu, to znači da imaju zdrav osećaj odgovornosti, pa su već samim tim u poziciji da se preispituju i traže bolje načine kako bi postali bolji roditelji.
– Kada počnu da se preispituju, mnogi roditelji suoče se sa svojim nesavršenstvom na koje apsolutno kao roditelji imamo pravo, ali to je neophodan prvi korak da počnemo stvari da menjamo na bolje na svoje i detetovo zadovoljstvo. Realnost je da ne postoje savršeni roditelji nego govorimo o dovoljno dobrim roditeljima kakvi su deci potrebni, što znači da neke stvari u roditeljstvu sigurno nećemo znati ili moći da odradimo dobro. Oni koji imaju kapacitet za istraživanje i sagledavanje savremenih spoznaja o roditeljstvu i ranom razvoju, sigurno će se u nekom trenutku suočiti s tim da nešto nekada u njihovom roditeljstvu možda i nije bilo dobro, ali je dobra stvar da onda to mogu da počnu da menjaju i popravljaju. Oni koji su uvereni da su super roditelji i da nikad ne greše, u situacijama kada im se dete ponaša na način koji je njima neprihvatljiv, smatraće da je dete krivo, nevaljalo, problematično i verovatno će se svim silama truditi da ‘poprave’ dete, ne dovodeći u pitanje svoje ‘savršenstvo’, odgovorio je osnivač Centra Prirodno roditeljstvo.
Problem je, pojasnio je, što tada roditelj šalje poruku detetu da je ono loše i da je problem u njemu i to se duboko urezuje u detetovu celoživotnu sliku o sebi. Kada to dete sutra postane roditelj imaće nesvesni poriv da taj povređujući odnos nastavi sa svojim detetom.
Ko je kriv kad je dete ‘nemoguće’?
Osećaj da nisu dovoljno dobri u ovoj svojoj ulozi, kod mnogih se roditelja javlja kao reakcija na različita zahtevna ponašanja dece, bio to plač kod malih beba, temper tantrumi kod dvogodišnjaka, ili ispitivanje i prelaženje granica kod starije dece. Ponekad se roditelji u tim situacijama osete bespomoćno, ne znaju kako bi reagovali, a ponekad i „izgube živce“ pa reaguju grubo, zbog čega se onda još gore osećaju, još manje kompetentni za roditeljstvo.
Tomislav Kuljiš objašnjava da se najčešće upravo u situacijama kada se dete ponaša „nemoguće“ kod mnogih roditelja javlja dilema: ili s detetom nešto nije u redu, ili ja nešto loše radim. No postoji i treća, najverovatnija opcija, a to je da je to normalno ponašanje deteta tipično za određenu fazu razvoja. Važno je naglasiti da upravo zavisno od toga šta mi radimo tada, dete može brzo i bezbolno proći kroz tu razvojnu fazu, ili zaglaviti u njoj, možda i za ceo život. Tako, na primer, imamo odrasle ljude koji su i dalje zavisni kao male bebe, ili pak one koji su večno protiv svega, kao da su ostali u fazi kontriranja, tipičnoj za trogodišnjake. Ti odrasli svoje neodrađene temper tantrume nazivaju jačom temperamentnošću ili kratkim živcima.
Kad nas dete ‘dovede do ludila’…
„Pogotovo je delikatno“, kaže, „stanje frustracije kad roditelji ne uspevaju da postignu da dete prestane s nekim svojim ponašanjem, koje oni smatraju lošim. Tada u nemoći često posegnu za nekim oblikom fizičkog ili verbalnog kažnjavanja deteta. No čim kroz predavanja sagledaju i dublje razumeju šta se tu događa s detetom, zbog čega se ono tako ponaša, mnogi roditelji više nemaju ni poriv za nekom grubljom reakcijom, jer drugačije doživljavaju celu situaciju.
Generalno, korene problematike jake frustracije i grubih reakcija prema detetu, roditelj može pronaći u svom detinjstvu. Ali tu je važno naglasiti da nismo osuđeni zauvek da ostanemo žrtve loših iskustava iz svog detinjstva i možemo adekvatnim radom promeniti svoje neželjene reakcije.“
Za kraj donosimo sugestiju Tomislava Kuljiša kako reagirati kada nas dete „dovede do ludila“:
„U tim situacijama roditelji često kažnjavaju dete tako da ga pošalju u ćošak, odnosno primene metodu ‘tajm-aut’, a zapravo bi tada sebi trebalo da uzmu tajm-aut i smire se kako svojom reakcijom ne bi pogoršali situaciju. U roditeljstvu nije stvar u tome da budemo više ili manje savršen roditelj, nego da sa svim svojim realnostima i ‘manama’ imamo stvaran i dubok kontakt s detetom već od najranijeg perioda.“
Izvor: miss7mama.24sata.hr