Ovako je to nekad bilo: Dete popusti u školi, zaređa slabije ocene (za nekog su to jedinice, a za nekog je trojka alarm). Nastavnik pošalje poruku ili čak zove roditelje da dođu u školu, kako bi razgovarali o tome šta je problem i kako ga rešiti. Zbog čega je dete popustilo? Da li je porodična situacija, pubertet ili nešto treće.
Ovih dana fokus diskusije pomerio se na nastavnike i na to gde oni greše. Roditelji su skloniji da problem vide u školi, nego na nekom drugom mestu. I dok, bez ikakve sumnje, škola ima mnogo mana i prostora za poboljšanje, suština je da ona zaista ne može da uradi mnogo ako roditelji nisu zainteresovani da objektivno sagledaju i svoje greške.
Naravno da roditelji žele da im deca budu uspešna, ali i srećna na tom putu dostizanja uspeha. Ali, nažalost, ponekad te dve želje ne idu zajedno, gledano na kratak rok. Hajde da budemo potpuno iskreni: ići u školu, dan za danom, ustajati rano, slušati, zapisivati, kod kuće obnavljati gradivo deset ili petnaest predmeta koji vas sigurno ne mogu svi interesovati, nije baš idealan život koji bi jedno dete moglo da poželi. I znamo da škola i nije stvorena da uvek bude zabavna, te da nijedan aspekt života nije takav. Uvek ćemo morati da se bavimo i onim stvarima koje nam možda nisu baš najdraže. Ali škola je tu da deci pruži osnovna znanja. I na tom putu nailaze na prepreke, pružaju otpor, ponekad ne žele da ulože napor i rezultati počnu da izostaju. A kad se to desi, roditelji upiru prstom u nastavnike.
I niko ne tvrdi da su svi nastavnici sjajni, ali suština je da većinu među njima zaista raduje uspeh njihovih đaka. I nikom ne pomaže kad roditelji u to sumnjaju i krive ih zbog toga što je njihovo dete naišlo na prepreke. Osim što se problem ne rešava, nastaje još jedan. A to je da dete postaje osoba koja za svoje neuspehe krivi druge.
Promena perspektive
Promena koja se dogodila jeste ta da su roditelji pomerili fokus s toga da pomognu deci da kroz školovanje nauče kako da zahvaljujući svom trudu postignu uspeh, na to da krive sistem i učitelje kad taj uspeh izostaje. Pomerajući odgovornost sa deteta na nastavnike, roditelji ne uče svoju decu značaju truda i rada. Jer, ako je učitelj kriv što meni ne ide, ja onda ne treba ništa da preduzmem, samo da čekam da se učitelj promeni.
I taj obrazac ostaje kasnije, kroz život, pa deca odrastaju u ljude koji čekaju da neko drugi reši njihove probleme.
Naravno da postoje situacije i okolnosti u kojima se može dogoditi da dete bude žrtva tuđeg nemara i grešaka. I naravno da u tim situacijama treba pokazati detetu kako da se izbori. Ali ako se to dešava često i ako mu redovno šaljemo poruku da je neko drugi kriv za probleme u kojima se našli, to će vrlo lako učiniti da dete poveruje da ostvarivanje njegovih životnih ciljeva – nije u njegovim rukama. Kako uopšte da poveruju u svoje sposobnosti da postignu ciljeve, ako je svaki problem na koji naiđu – tuđa krivica?
Prepoznavanje sopstvenih kapaciteta
Izuzetno je važno da deca razviju svest o tome da je, u većini slučajeva, njihov život u njihovim rukama. Njihove želje, težnje, planovi, zavise od njih samih. Ako ih tome učite, oni počinju da shvataju da imaju moć da plivaju ili da potonu, da je do njih. Kad nauče da prevaziđu izazove i pređu na drugu strane, raste im i samopouzdanje u sopstvene sposobnosti. Uče da oni mogu, umeju, spremni su da se izbore za ono što žele.
Deca koja su učena da su njihovi ciljevi njihov posao, znaju da za njih moraju da rade i da će taj rad dati rezultat. Ta svest je izuzetno važna, jer imajući to na umu, spremniji su da se bore i trude.
Ako decu podstičete da svoje ciljeve postave visoko, da od sebe očekuju mnogo, ako im pomažete da uvide koliku moć imaju oni sami na putu ostvarivanja ciljeva, tako i samo tako odgajate zrele, srećne i samopouzdane mlade ljude.