Ko je, u stvari, bila Zona Zamfirova?

april 28, 2015

 
O tome kako je izgledala i rasla prava Zona Zamfirova, koliko je dece imala, i na koga je najviše ličila, ali i kako je Aleksandar Ranković 50-ih godina kumovao da se izvesna Jevrosima Kijametović iz Prištine proglasi Sremčevom inspiracijom za lepu Zone, priča Zonina čukununuka, arhitekta dr Dragana Milovanović.
Priča se da je Stevan Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane “Marger” u neposrednoj blizini Saborne crkve u Nišu… Imao je svoj sto, svoju čašu omiljenog vina, posmatrao prolaznike, slušao razgovore, šale i psovke i često zapisivao.
Tu je, kažu, nastala i priča o fatalnoj južnjakinji nesvakidašnje lepote Zoni Zamfirovoj, koja je živela “na korak-dva odatle”.
A, teško je bilo ne zapaziti ubavu Zone.
– Imala je oči kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdžan, zube kao biser, struk kao fildžan, a sva je bila ono pravo “zlato materino” – pisao je o njoj Sremac.
Brojne Nišlije tvrde da je jedan od najpoznatijih književnih zapleta “Zonu Zamfirovu“, koji zapravo oslikava prelazak iz feudalizma u kapitalizam i dolazak novog vremena kojim su suvereno vladale zanatlije i trgovci – istinit, svojstven ondašnjem mentalitetu.
Gane-Zonin-muz-670x911
Priču sa Zoninom čukununukom arhitektom iz Beograda, dr Draganom Milovanović, počinjemo od Sremčevog susreta sa, u ono vreme uglednim veleposednikom Jovančom Hadži-Smiljane Jankovićem, njegovom ćerkom Zojicom-Zone i tada već zetom Gavrilom-Ganetom Jovanovićem, u Nišu, davne 1879, neposredno po oslobađanju Niša od Turaka.
Pogađate, bili su to Sremčevi Hadži Zamfir, Zone i Mane…
– Sremčeva priča nije o svađi očeva i mržnji porodica. To je priča o ljubavi i dertu, o pomalo uobraženoj “višoj klasi”, koja još ne shvata da njeno vreme ističe, o duelu između dva muškarca, budućeg tasta i zeta, o dvoje mladih čija je ljubav bila jača od prkosnog “dizanja gazdinskih noseva” i prirodne sujete mladog uspešnog muškarca – počinje priču za Telegraf Dragana, dodajući da porodično sećanje “okrivljuje” samog čorbadži-Smiljana da je pred kraj života ispripovedao Sremcu autentičnu verziju događaja koji je potresao njegovu porodicu 1870. i 1871, a čiji su akteri bili sedamnaestogodišnja Zojica (1853-1884) i tridesetdvogodišnji Gane (1838-1902).
Zojce-i-Andja-Katarinine-cerke-otvaranje-620x350
– Po priči hadži Smiljana, Gane (Mane) stigao je iz sićevačkog sela Bandzareva kada je imao 15 godina, i zaposlio se kod njega, veleposednika čije su se stotine hektara vinograda prostirale prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu. Zojica je bila njihova jedina ćerka, imali su samo još jednog sina i veoma se pazilo na njeno obrazovanje. Sva hrišćanska deca, pa i ženska čiji su roditelji to mogli da priušte, išla su u grčke, a kasnije i u nemačke škole i sasvim je logično što hadži Smiljane nije bio zadovoljan staleškom razlikom između njegove ćerke i Ganeta – objašnjava Dragana dodajući da je kako to obično biva, pokušaj porodice da razdvoji mlade propao i samo još više zbližio zaljubljene.
– Ostala je tajna da li je Gane odista oteo Zojicu, da li je ona pobegla ili je ta otmica simulirana, kao kod Sremca. Ali činjenica je da je na kraju porodica jednostavno pristala na brak, i sve se završilo srećno, baš kao u Sremčevoj “Zoni”. Zojica se udala za Ganeta koji je svom prezimenu Jovanović dodao i Hadži Smiljanić, a tast mu je zauzvrat dao da se stara o njegovom već ogromnom imanju i trgovini koja je bila u začetku. Onako sposoban, Gane je od dobijenog imetka napravio “pravo čudo” – između ostalog i ciglanu, trgovinu na malo i veliko, banku – s ponosom priča Dragana o svom čukundedi.
Nažalost, bračna sreća dvoje zaljubljenih nije dugo trajala.
Katarina-Jovanovic-Popovic-1-670x1116
– Bili su svega 14 godina u braku kada je Zojica umrla. Bilo je to nakon rođenja sina Dragutina… Iscrpljena sedmim porođajem i potresena vešću o smrti svog jedinog brata, Zojče je preminula. Gane se kasnije ponovo oženio i dobio još pet sinova, a njihovi brojni potomci sada žive u Nišu, Paraćinu, Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu i Parizu. U bombardovanju u Drugom svetskom ratu stradala je grobnica u kojoj su sva tri glavna aktera ove priče počivala, pa i Zojče – sa setom objašnjava Milovanovićeva dodajući:
– Kako tada nije bio običaj, bar u ovim južnijim krajevima tek oslobođene Srbije od turske vlasti da se na nadgrobne spomenike stavljaju slike, a nije bila ni moda da se ljudi mnogo slikaju što je doneo zapadni duh koji je počeo da prožima Balkan, porodica Ganeta Jovanovića ostala je bez slike njegove voljene Zojice. Kažu da je na nju ličila njena unuka Zojica koja je i dobila ime po rano preminuloj baki, dok je njeno prvo dete i majka mlađe Zojice – Katarina bila “pljunuti” otac Gane (Mane) – priča Dragana, koju ne možemo, a da ne upitamo kako je reagovala njena porodica kada je ’52. u javnost izašla priča o tome da je Zona Zamfirova zapravo bila Prištinka Jevrosima (po Nušićevim rečima Jefka) Kijametović.
Naime, Jevrosimina priča je imala jednu jedinu dodirnu tačku sa sižeom Sremčeve “pripovetke-romana” – simuliranu otmicu koja je kompromitovala devojku.
Zojce-670x979
U Nušićevoj priči radi se o lepoj devojci, ćerki časnog i siromašnog čoveka Zamfira (prim. aut. nije bio hadžija, kako ga opisuje Sremac ), koja se zaljubila u momka, izvesnog kujundžiju Marka Gapića čiji se otac posvađao sa Zamfirom, te je ovaj zapretio da neće dati svoju Jefku za njegovog sina. Osvete radi Marko je simulirao njenu otmicu da bi je kompromitovao…
– Ovde, međutim, dalja sličnost sa Sremčevom “Zonom” prestaje. Jevrosima se, naime, nije udala za Marka, kao Zona za Maneta, već se između dve porodice razvila ogromna mržnja. Nakon skandala, udala se za siromašnog Aleksu Grbića i napustila Prištinu, dok se Marko oženio Cincarkom Zlatom – otkriva Dragana pozivajući se na svoja tumačenja priče samih članova porodice Kijametović koje su plasirane u javnosti pre desetak godina.
Za svoje tvrdnje da je njena porodična priča bila inspiracija Sremcu, Dragana kaže i to da je prvu skicu kao podlogu za svoju pripovetku, a potom roman “Zona Zamfirova” Sremac napisao 1890, a da je tek 1895. od Nušića dobio prištinsku priču o osveti uvređenog momka koji se svojoj nesuđenoj devojci sveti.
– U to vreme Branislav Nušić je bio konzul u Prištini i kako nam interpretatori ove druge priče kažu, bio je čest gost kod Zamfira Kijametovića i očevidac svega što se tamo dogodilo. Priču, međutim, nije sam iskoristio, već je ustupio Sremcu – objasnila je Dragana.
Prema rečima čukununuke Zone Zamfirove Sremac nije imao razloga da zasniva svoju, na priči Branislava Nušića, jer je poznavao same aktere i priču lično čuo od jednog od njih, a dobar dokaz za to da je njena čukunbaba bila lepa Zone predstavlja i događaj zabeležen u niškim analima iz treće decenije prošlog veka koji nam u celosti pripoveda:
Katarina-i-Naum-Popovic-670x887
– U Niš je u to doba s predstavom “Zona Zamfirova” stiglo i čuveno “Čvrgino putujuće pozorište”. Mnogobrojna porodica tada već mrtvih Ganeta i Zojice zakupila je čitav prvi red, ali se jedan od Ganetovih sinova iz drugog braka našao uvređenim zbog načina na koji mu je opisan otac. Pošto se nije znalo da li je takve sramne otmice bilo ili nije, on je smatrao da se ovakvom interpretacijom vređa lik Ganeta koji je “nedostojno postupio prema ženi koju voli”. Tražio je da se predstava odmah prekine! Uzalud ga je Zojičina unuka Anđa Dimitrijević molila da se smiri… Naposletku je doveo policiju, zabranio predstavu i proterao glumce iz grada, obrazlažući da je to bruka za porodicu jer “ceo Niš zna o kome se radi”!
– Sasvim je moguće da se simulirana otmica dogodila u Prištini, a mogle su se takve i slične stvari događati u bilo kom gradu južne Srbije. To je bila ondašnja svakodnevica, ali priča iz Prištine mnogo više liči na “Romea i Juliju”, jedan univerzalni zaplet koji se može dogoditi na bilo kom mestu u svetu i u bilo koje vreme – kaže Dragana usredsređujući se na ozbiljniju temu – Mislim da je politika 50-ih godina 20. veka dosta kumovala tome da se Jevrosima Kijametović proglasi Zonom. Sigurno da je Aleksandru Rankoviću u cilju “oživljavanja sjaja Kosova” trebala neka priča već poznata javnosti, ali pošto takve priče nema, dovitljivi Lekini saradnici drznuli su se da Sremčevo delo “začine” jednom ličnom dramom, da pomalo uzmu sa svake strane i naprave ono što njima treba – iskrena je Dragana navodeći dalje:
Andjelija-3-670x783
– U to vreme svakako da je daleko više odgovaralo da Zona bude ne baš srećna Jevrosima Kijametović, koja je otišla sa Kosova, izgubila muža, živela u ne baš sjajnim uslovima u Beogradu. Nasprot nje stajala je Zojica iz bogate porodice, iz familije koja je uvećavala svoje bogatstvo i koja je, kao takva, između 1947. i 1954. postala “državni neprijatelj”. Vlast im je upravo plenila svu “kapitalističku” imovinu i niko od potomaka hadži Smiljana nije smeo ni da progovori o tome – završava priču s nama Dragana Milovanović okružena slikama svojih predaka na koje se ponosi dodajući na vratima uz zagonetni osmeh još nešto:
– Neka se zna da ne želim da arbitriram ko je bila prava inspiracija za Sremca, on je pisac, i to je više posao za književne istoričare. Ono što znam jeste da se Stevan Sremac družio s mojom porodicom, kao i da me majka svojevremeno nije uzalud ispratila na studije u Beograd rečima: “Sve su žene u našoj porodici bile pomalo besne… Ali, zapamti pomalo i u granicama pristojnosti”!
NAPOMENA: U tekstu su objavljene fotografije Gavrila-Ganeta Jovanovića i njegovih potomaka, sina Jovana i ćerke Katarine koje je dobio sa Zojicom-Zone Janković, kao i unuka – Zojice (dobila ime po baki) i Anđe. Slika Zojice-Zone (Zone Zamfirove, glavnog aktera ove priče) nije sačuvana.
(Katarina Vuković)
Izvor: Telegraf

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama