Иза најлепше песме крије се прича која слама срца
Ову песму сте можда чули, уз њу сте вероватно будили разна сећања, а нисте били ни свесни да је она настала у тренуцима вапаја једног човека за животом, у ком га је једино љубав одржавала.
Великог руског писца и патриоту, Константина Симонова, судбина је често одводила на ратне фронтове. Он се и на пољу љубави осећао као на фронту, будући да је био заљубљен у Валентину Серову, тада најлепшу и најпопуларнију глумицу, која је била удата, па су његове љубавне патње биле утолико веће. Међутим, и Валентина је много патила, али за својим одабраником. Њен вољени супруг је преминуо. Не би ли утолила тугу, Валентина је утеху потражила у бројним љубавним аферама, али никог није успела да заволи као свог покојног супруга.
Чекај ме
„Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.“
Онда се догодила прекретница у животима обоје. Године 1940. Валентина среће овог популарног руског писца, који је годинама уназад чезнуо и маштао о њој. Њихова љубавна веза била је све о чему је писац маштао. Међутим, нису ни били свесни невоља које су надолазиле.
У јеку најјачих борби, када је Симонов отишао на ратиште, схватио је да се кући неће вратити жив. Једино што га је одржавало била је фотографија прелепе Валентине, која је жељно ишчекивала да јој се он врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли чак и када га више не буде на овом свету.
Он је ту песму ставио у џеп и био је спреман да мирно ишчекује свој судњи дан. Кад оно, догодило се чудо! Јединица у којој се Симонов налазио избегла је крајњи удар непријатеља, те се писац жив и здрав вратио својој Валентини, са све песмом у џепу.
Они су се венчали 1943. године, а песма о љубави која надјачава смрт је обишла цео свет и преведена је на 35 језика.
Нажалост, пар наредних година није имао среће. Будући да су били веома популарни, пласирале су се гласине да је Валентина варала Симонова док је он био на ратишту. Иако се доказало да то није истина, (генерал Рокосовски, са ким су јој приписивали аферу је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко) брак глумице и писца био је уздрман. Тада и њена каријера креће силазном путањом, а Симонов је напушта 1957. године. Потом се она одаје алкохолизму и умире сама у Москви 1975. године.
Без обзира на то, чувена песма је постала бесмртна, синоним за љубав по себи, која превазилази време. Многи уметници широм света су је интерпретирали кроз музику или рецитал. Код нас су то учинили Раде Шербеџија и Тома Здравковић. Неки извори тврде да је Здравковић одлучио да ову песму изведе након што је сазнао да је болестан.