Iza najlepše pesme krije se priča koja slama srca
Ovu pesmu ste možda čuli, uz nju ste verovatno budili razna sećanja, a niste bili ni svesni da je ona nastala u trenucima vapaja jednog čoveka za životom, u kom ga je jedino ljubav održavala.
Velikog ruskog pisca i patriotu, Konstantina Simonova, sudbina je često odvodila na ratne frontove. On se i na polju ljubavi osećao kao na frontu, budući da je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najlepšu i najpopularniju glumicu, koja je bila udata, pa su njegove ljubavne patnje bile utoliko veće. Međutim, i Valentina je mnogo patila, ali za svojim odabranikom. Njen voljeni suprug je preminuo. Ne bi li utolila tugu, Valentina je utehu potražila u brojnim ljubavnim aferama, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.
Čekaj me
“Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.”
Onda se dogodila prekretnica u životima oboje. Godine 1940. Valentina sreće ovog popularnog ruskog pisca, koji je godinama unazad čeznuo i maštao o njoj. Njihova ljubavna veza bila je sve o čemu je pisac maštao. Međutim, nisu ni bili svesni nevolja koje su nadolazile.
U jeku najjačih borbi, kada je Simonov otišao na ratište, shvatio je da se kući neće vratiti živ. Jedino što ga je održavalo bila je fotografija prelepe Valentine, koja je željno iščekivala da joj se on vrati. Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli čak i kada ga više ne bude na ovom svetu.
On je tu pesmu stavio u džep i bio je spreman da mirno iščekuje svoj sudnji dan. Kad ono, dogodilo se čudo! Jedinica u kojoj se Simonov nalazio izbegla je krajnji udar neprijatelja, te se pisac živ i zdrav vratio svojoj Valentini, sa sve pesmom u džepu.
Oni su se venčali 1943. godine, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt je obišla ceo svet i prevedena je na 35 jezika.
Nažalost, par narednih godina nije imao sreće. Budući da su bili veoma popularni, plasirale su se glasine da je Valentina varala Simonova dok je on bio na ratištu. Iako se dokazalo da to nije istina, (general Rokosovski, sa kim su joj pripisivali aferu je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko) brak glumice i pisca bio je uzdrman. Tada i njena karijera kreće silaznom putanjom, a Simonov je napušta 1957. godine. Potom se ona odaje alkoholizmu i umire sama u Moskvi 1975. godine.
Bez obzira na to, čuvena pesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav po sebi, koja prevazilazi vreme. Mnogi umetnici širom sveta su je interpretirali kroz muziku ili recital. Kod nas su to učinili Rade Šerbedžija i Toma Zdravković. Neki izvori tvrde da je Zdravković odlučio da ovu pesmu izvede nakon što je saznao da je bolestan.