Уз нимало охрабрујућу и свакако неоправдану опаску да се у најтананије граматичке зачкољице понекад не разумију ни највећи стручњаци сматрамо да би свакако нека основна граматичка правила сви (или барем они који знају да пишу) требало да знају.
Нажалост, није било тешко изабрати критеријум којим ћемо се водити при избору најкардиналнијих граматичких грешака у српском језику. Довољно је било да изаберемо оне грешке за које би наставници петацима без размишљања дали јединицу! А, о томе где смо сакупили грешке, можда је боље да због оних који су их правили – не откривамо.
Могли бисмо дакле да вам поставимо питање колико је на пример направљено граматичких грешака у реченици: “Јер нисте знали дами у задње време хвали добар читаоц и да сам ја један не задовољан, па ипак интилигентан човек”?… Овога пута, међутим, бирамо да прескочимо задатке и једноставно за вас издвојимо највеће српске неписмености:
1. Негација уз глаголе пише се одвојено – “не знам”, “не желим”, “не могу”. Изузетак су негације“нисам”, “нећу”, “немој” и “немам”.
2. Речца “ли” се обавезно одваја – “да ли”, “је ли”, а у скраћеном облику гласи – “да л’”, “је л’”. Лакше ћете можда запамтити уколико вам кажемо да када напишете “јели” онда то неизоставно значи да сте јели на пример пасуљ и никако не може да означава речцу…
3. Можда нећете веровати, али много је оних који уместо “јел’” пишу “јер”, па тако често можемо не само да прочитамо већ и чујемо реченицу: “Јер то нисте знали”?
4. Негација се уз глаголе пише одвојено, али уз именице обавезно “иде” састављено – “несрећа” или рецимо “незадовољство”.
5. Синоним речи “недостајати” гласи “фалити”, а не “хвалити”, и ово правило нема никакве везе с тиме што је исправно рећи “хвала”, а не како често имамо прилике да чујемо – “фала”.
6. Помоћни глагол “бити” најчешће се погрешно користи у првом лицу множине. Дакле, не каже се “Ми би отишли тамо”, већ “Ми бисмо отишли тамо”.
7. Можда некима на први поглед делује нелогично, тек било би добро да се запамти да се суперлативи придева “добар”, “јак” и “слаб” не пишу “нај бољи”, “нај јачи” и “нај слабији”, већ састављено – “најбољи”, “најјачи”, “најслабији”.
8. Номинатив једнине речи “читаоц”, “браниоц”, “примаоц” гласи “читалац”, “бранилац”, “прималац”, као што је и генитив множине “читалаца”, “бранилаца”, “прималаца”, а не “читаоца”, “браниоца”, “примаоца”.
9. Слово “ј” свакако је сувишно у перфекту глагола “учити”, “радити”, “бити”… Дакле, ма колико некима то било тешко да прихвате, не пише се “учијо”, “радијо”, “бијо”, већ “учио”, “радио” и “био”. Ово слово је сувишно и у речи “каиш”, што се не може рећи за присвојне заменице, које гласе “моје” и “твоје”, а не “мое” и “твое”.
10. У српском језику не постоји реч “сумља”, као што нико не може ни да “сумља”. Исправни облици су – “сумња и сумњати.
11. Негде се путује “аутобусом”, а не “са аутобусом”, као што су и “паприке пуњене сиром”, а не “са сиром”.
12. За све оне који сматрају да су “интилигентни” није лоше да их напослетку упозоримо да се заправо каже “интелигентни”, јер је именица “интелигенција”, а не “интилигенција”.
Позивамо вас да “проширимо” ову крајње алармантну тему тако што ћете написати које граматичке грешке вас највише нервирају?
Извор: Buka