Данас по подне сретнем бившу ученицу на школском ходнику, уписала је историју уметности ове године, захваљује ми се на часовима на којима је јасније спознала шта жели, боље је упознала себе и у складу с тим изабрала будући позив.
Сећам се да је увек седела у последњим редовима, није се нарочито истицала, мада су њена запажања била мудра, бојила је часове, али ни на који посебан начин није показивала да је све то о чему говоримо ‒ духовно помера.
А померило ју је. Њене очи биле су пуне радости и захвалности.
Причале смо о уметности и смислу, коме се отварају врата, а ко је вечито гневан, и сложиле се да кад се нешто срцем ради, оно мора да пулсира и да живи.
Ко још студира ‒ рећи ће неко ‒ историју уметности у ово време, занесењаци, додаће, што још залудно мисле да лепота постоји.
А постоји, једна је данас преда мном била.
Аутор: Биљана Ковачевић