Ko paljenjem pirotehničkih proizvoda narušava javni red i mir ili ugrožava sigurnost građana, kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 100.000 dinara ili radom u javnom interesu od 40 do 120 časova, navodi se u članu 17 Zakona o javnom redu i miru.
Foto: semberija.info
Ko pucanjem iz vatrenog ili drugog oružja ili imitacije oružja narušava javni red i mir ili ugrožava sigurnost građana – kazniće se novčanom kaznom od 100.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana, piše dalje u Zakonu.
Ovo, očigledno, nije svima dovoljan motiv da praznike provode radujući se njihovom istinskom značenju, toplini porodičnog doma, zajedništvu, već ima i onih kojima je potrebno da se ta radost i pokaže – pirotehničkim sredstvima.
U suštini, ako mene pitate, iza ove potrebe stoji potreba pojedinaca za pažnjom. Neka neutoljena glad za tim da budu primećeni, da ih vide i čuju. I u toj želji, možda da nadoknade nešto što im je nedostajalo dok su odrastali, o posledicama ne razmišljaju.
A posledice mogu biti grozne. I po njihovu, i po tuđu decu koju možda i ne poznaju. I po životinje koje su potpuno nedužne.
Juče je u medijima osvanula vest da je četrnaestogodišnja devojčica ostala bez šake zbog eksplozije petarde. Posle intervencije u Jagodini, poslata je u Beograd na dalje lečenje. Jasno vam je, naravno, da će njen život sada ići u potpuno drugom smeru u odnosu na onaj koji je za sebe želela, planirala.
Da li je ovo dovoljno da dozove pameti sve one koji u redovima prodavnica pirotehničkih sredstava sada stoje i čekaju da kupe svoju plavu kutiju sa zelenim petardama? Sto komada u kutiji. Znam, jer sam ih i ja bacala kao dete, dok tome još niko nije pridavao značaja. I radovala se tome. I ništa mi nije bilo. Ali samo zato što sam imala sreće, kao i većina. Ipak, da li je normalnom roditelju to dovoljno? To da većina dece prođe bez povrede? I šta im uopšte znači statistika ako baš njihovo dete upadne u onu drugu, manju grupu dece koja zbog petardi ponesu posledice za čitav život?
Deca u Srbiji svake godine masovno ispaljuju petarde, postavljajući često sebi i jedni drugima razne izazove, kaže i pedijatar dr Saša Milićević.
– Nekada se deca igraju tako da drže upaljenu petardu do poslednje sekunde, pa je onda bace. Međutim, nekada se preračunaju i onda se povrede. To su najčešće povrede šake, pa se dešavaju i traumatske amputacije jednog, dva ili tri prsta. Vrlo su česte opekotine na rukama i do najvišeg stepena, kao i traumatske povrede očiju i oštećenje sluha, koje, iako najčešće privremeno, uopšte nije bezazleno – kaže dr Milićević i dodaje da deca jedni drugima ubacuju i petarde u kapuljače:
– Dešava se i da upaljenu petardu stave u usta, šale se da je cigareta, i onda je u poslednjem momentu bace. Ne daj bože da tu dođe do eksplozije, jer to bi moglo da napravi ozbiljna oštećenja i opekotine na licu, traumatske promene na usnama, kao i da potencijalno prouzrokuje gubitak vid i sluha.
Ne postoji nijedno opravdanje za kupovinu i upotrebu petardi. Neki će sad, možda, reći da to ne daju deci, nego ih oni sami bacaju, pa sami snose rizik za svoje povrede. I čak i kad bismo zanemarili da je to zapravo namerno povređivanje koje košta sve nas, ne možemo da zanemarimo ono kroz šta u tim momentima prolaze bebe, mala deca, osetljiva deca, deca sa autizmom ili kućni ljubimci. To je za njih najgora noć u godini. Njihova čula suviše su osetljiva, njihovo razumevanje sveta mnogo drugačije od našeg, a njihovo osećanje kad krene da puca može se meriti sa najsnažnijim strahom koji se može osetiti.
Procena je i da od posledica srčanog udara zbog pirotehnike svake godine umre 5000 mačaka i pasa.
Čak i ako ne verujete u to da se povreda može desiti baš vama, znajte da, dok vi bacate petarde i tome se smejete, negde tu blizu vas neko dete ili životinja, izbezumljeno od straha, pokušava samo da preživi tu noć.
Ne bacajte petarde. Ne kupujte pirotehniku. Budite ljudi.
