Одмах почните да у нижим, високим, вишим, највишим школама припремате децу и омладину за живот.
Пустите разломке, геометрију, пашњаке и овце Новог Зеланда и климу Аустралије, пустите глисте
и њихову регенерацију, Њутнове законе и силу, масу и убрзање, месечеве мене, плиме и осеке, и осам лекција о индустријској револуцији. Историја се иовако прекраја по вољи, како коме одговара. Једном издајица, други пут јунак.
Учите децу и омладину како да буду људи. Како да буду добар човек. Научите их шта је доброта.
Ког врага их пред таблом учите разломке, док вам иза леђа лемају неког „сиротана” у подераној мајици, верујући да је то исправно? Док се подсмевају девојчици прерано нараслих груди, док отимају кифле, док лупају по збуњеним главама све оне за које мисле да им неће вратити.
Ког врага их учите геометријским облицима када ће иовако сутра, када боље упознају живот, сами исцртавати круг око себе у који ће да се уселе и повуку од свих?
Ког врага их учите о културама посејаним у аустралијску земљу и ветровима који тамо дувају? Научиће све о томе када буду бежали далеко одавде, на други континент. Све ће знати. И колико становника има, и какав је стандард, и бруто и нето доходак, и здравствени систем, и број оваца ће знати, ако пожеле да их чувају, све ће сазнати када за то дође време.
Ког врага им причате о хијенама и пужевима када ће се толико пута оклизнути о слузави траг који за собом остављају дебелокошци насељени на свим оним местима где иначе не би смели да буду. Али су ту. Слузави и љигави и доносе одлуке.
Научите их како заиста изгледају хијене и где заиста могу да их сретну.
Зашто им причате о симбиози, када ће иовако сваки трећи бити на родитељским плећима до 35?
Учите децу да мисле својом главом, а не туђом.
Учите их да користе своје руке, ноге, леђа, сваки прст, мишић, кост, а не туђе.
Учите их како да остану на ногама када им живот зада ударац испод паса, грубо.
Учите их како да пливају када таласи постану јаки, велики и изненадни.
Учите их како да остану мирни када све око њих крене низбрдо.
Како да остану горди када им неки усранко каже да су промашени, јадни, сироти.
Учите их да воле себе. И када су дебели, мршави, подерани, гладни, пресити, збуњени, криви, бубуљичави, несигурни, одбачени, другачији.
Помешајте их по клупама.
Учите их суштини. Или се суштина не учи по наставном плану и програму?
Учите их солидарности. Учите их поштовању. Учите их раду. Не причајте им о копању и брању јабука. Поведите их са мотикама и корпама на њиву, у воћњак. Једном, два пута, осам пута.
Учите их шта живот јесте, а не шта би требало да буде. Јер у вашим учионицама седи се и по двадесет година. А из њих, каква трагикомедија, често излазе исцрпљени људи који тек почињу своје најважније лекције, изостављене из скупих уџбеника.
Не сећам се разломака.
Не знам ништа о културама посејаним у аустралијску земљу.
Не сећам се свих елемената из периодног система.
Круг сам одавно око себе исцртала.
Глисте прескачем након кише. Од њихове регенерације немам ништа. Тренутно учим да регенеришем себе након што ме пола нестане.
Упознала сам на десетине слузавих пужева измилелих из ваших пажљиво осмишљених и илустрованих уџбеника.
Била сам одличан ђак, са дипломама и неким златним читалачким значкама, који је до сада бар пет пута пао на поправном из живота.
Аутор: Jovana Kešanski