Нисам имала коме да кажем до сада, ал’ кад већ питаш, ја још осећам тај шамар на десном образу. Мајка ме је скоро изненадила: а шта сам ја то урадила па не желиш више да дођеш, уопште ме не зовеш? Нисам стигла ни да смислим неку благу белу лаж, да склизнемо у оно безазлено „немам времена, мама“, „знам, много си оптерећена“ – кад је рекла: „Па да, одувек си више волела бабу!“
Сећате се оног глупог питања што се редовно провлачило на славама и породичним окупљањима: кога више волиш, маму или тату?
Да могу, ја бих га потиснула на крајњи руб космоса, негде у несвесно, где се не постављају апсурдна питања и оптерећују дечји мозгови и срца. Само, не могу, јер се утиснуло дубоко, захваљујући смеху моје ујне, која се петнаест минута држала за стомак, и шамару који је уследио кад су отишли гости. „Лепо ме ти, ћерко, обрука.“ Шљус.
‘Ајде, нека ми неко каже, који је тачан одговор на питање: кога више волиш, маму или тату?
То је тешко питање и за дете чији се родитељи слажу, а не за мене чији су се тукли као „кечери“. А не за мене која се у том хаотичном вртлогу њихових свакодневних свађа увек држала за руб бабине кућне хаљине и склањала се у топло крило.
„Бабу!“, рекла сам поносно, а соба се завртела од изненадно праскавог ујниног смеха и маминог гром-погледа.
„Знаш шта си ти? Незахвална! Отац и мајка је родили, а она највише воли БАБУ! Шта ти је она дала?!“, зујало ми је у ушима после шамара.
А шта ми је она дала?!
Та ошамарена девојчица није тада знала да одговори просто, речима, језиком срца: дала ми је ЉУБАВ.
Има та једна слика – једна од неколико ретких – на којој смо моја баба и ја. Она у розе кућној хаљини, чарапе, не, штуцне, црне, једна, она лева склизнула с колена, црни плетен прслук – прскаст – у руци јој марамица – весели се. За другу руку држи мене, своју прву унуку. У фотоапарат не гледа, сујеверно опрезно, „да јој то сокоћало не узме мало од душе“, говорила је. И ја гледам у страну – у оца, знам, само што се то на фотографији не види. Усне су ми црвене, као да сам мазала кармин, а у ствари, имам једва четири године и температуру 38,5 – али нико још није приметио. Божић је или вече уочи Светог Јована, наше славе, на полеђини фотографије не пише тачно, само месец и бабино и моје име. После тог шкљоцаја, кад се заврши песма коју певају, баба позове моју мајку: ‘де, види, ово ми дете као мало вруће. Али мајка је не послуша, мало из ината, а мало јер не жели да склони поглед с мог оца који већ не броји чашице ракије.
„Шта ти се па страшно десило?“, дрекнула је једном на мене кад сам је подсетила на то гледајући слике. „Сирће у чарапе, мало ракијска облога на грло, ујутро си била к’о нова! Нисмо ни код лекара ишли!“, то је била свечана и званична одбрана.
Нису прошле године, прошле су деценије док сам схватила – а што ја нападам своју мајку? Шта ми треба да се она од мене брани? Хоћу ли тако умирити то малено збуњено дете што га баба држи за руку? Ту девојчицу у избушеним чарапама? Сећам се, рекла сам једном потпуно поражено: „Ни за сликање нисте могли да ми обујете целе чарапе?! Каква си ти то мајка?!“
Она се данима љутила на мене, „за срце сам је ујела“, рекла је. И тако смо се годинама вртеле у међусобном повређивању. Не зна се која је више била рањена. После, кад сам као одрасла, родила своју децу, више нисам осећала ни љутњу, ни повређеност, ни жељу да је било другачије. Нисам више осећала ништа за њих двоје, моје родитеље.
„Никад није касно за срећно детињство“, рекла ми је добра пријатељица. Помислила сам да тако могу да причају само они срећни, што су имали добре родитеље, родитеље који су их волели. То сам јој и рекла.
„Па и тебе су твоји родитељи волели. Они нису волели себе. А кад не волиш себе, онда верујеш да љубав не заслужујеш, па не знаш ни да је покажеш! Све док будеш затварала очи на то, затвараш их и за све остало: и за радост, и за срећу, и за љубав. Када научимо да будемо захвални на свему што имамо, онда се поглед отвара. Онда се срце отвара. Знам да си љута, али размисли: како можеш да будеш љута на оне што су те родили?“
„А како је моја баба знала?! Како је жена са четири разреда школе знала да покаже љубав? Како моја мајка то није осетила од ње? Кажеш да буквално све треба да им буде опроштено само зато што су нам дали живот?!“, опирала сам се до бесвести. Чврсто затворених очију.
Много је времена прошло док сам схватила, док сам дубоко у срцу осетила, да је увек и иза свега љубав. Моја баба није живела довољно дуго да то види – да сам се родила као мелем за њену рану. Да сам се родила да поновим њену посвећену филозофију живота. Да сам се родила да живим истински. Живела је тек толико да схвати да сам наследила њен карактер – исти онај који је у сукобу са мајчиним – али не и да види како изнад те големе муке, из те чудне породичне замке, успева да се извуче.
Не знам по који пут сам у свом животу погледала ту фотографију, у девојчицу са два малена срца на блузи и „кромпиром“ на десној чарапи, на збуњено лице које осећа – упркос свему – да је сигурно, све док га изборана рука држи за прстиће. Али по први пут сам видела у далеком одсјају прошлих времена рањено срце моје мајке које схвата да је свет престрашно место и да нема снагу ни моћ да ме сачува. По први пут сам осетила страх који се рађа подмукло, из љубави, баш зато што су очи затворене за све оно друго – лепо, на чему смо заборавили да будемо захвални.
„Одувек си више волела бабу!“, оптужила ме је мајка.
„Не. Једноставно сам је волела. Као што волим и тебе…“, хтела сам да кажем… али и мене је било страх, исто као и њу. Зато се она вртела у том кругу: час је јадиковала, час ме нападала, час критиковала. Није умела боље. Као што ваљда ниједан родитељ који ошамари дете не уме боље.
„Не правдам је,“ знаш, „Само је вероватно по први пут у животу разумем.“
„Отворила си очи…“
